Alo bre rođaci!? ŠEST godina sam ja ovde zatočena, za čije babe zdravlje pitam vas ja?

Kao što i sami znate, moj boravak ovde je isključivo radi bogate udaje i svih benefita koje ta udaja donosi.

Šta je svako od vas učinio po tom pitanju?

Ispade da nemate rođake u dijaspori, da ste izopšteni iz familije, da nemate ni jedno pravo muško u komšiluku, na poslu, na kraju krajeva i u vašem domu, a hteli biste da ga se kulturno rešite?

Hajde razmislite malo!

Kao što i sami znate, ja ŠEST godina ovde pričam o svojoj lepoti, vaspitanju, produhovljenosti, šarmu, zgodnoći i na kraju krajeva zašto ne reći – i dobroti!

Nisam ni htela da vam pišem gde sam sve putovala i šta sam sve videla još onomad, a ostalo mi u sećanju, kakvom/takvom.

O tome da znam da kuvam jednom sam kačila i sliku, a o svojoj kreativnosti sam se umetnički izrazila tamo negde oko Vaskrsa i takođe vam uslikala, jer ako koza laže, jaja ne lažu. Naročito ne vaskršnja.

Primetila sam ja da vi mene bodrite samo kada pišem budalaštine, ohrabrujete jednu naivnu ženu dobrih i plemenitih namera da od sebe pravi nešto što nije – budalu.

Da li sam napomenula da se služim indijanskim engleskim? Da umem slikovito da objasnim nekom strancu da mi treba kašičica, salveta, račun? Da koristim i grimase naročito kada su ekspresije u pitanju. I poneki prst. Kao onomad kada nisam htela da idem u Dalijev muzej jer sam uplatila nešto mnogo zabavnije, a onda su me ostali iz grupe pogledali kao da sam ubila Galu lično?

Da li verujete da ja umem i da zaplačem? Teško, ali umem. Ali kad počnem, svetijebem, odakle toliko suza izađe iz mene kad ja skoro da uopšte ne pijem tečnost?

I sve to nije bitno, takva sam, kakva sam!

Za ovih 6 godina, od vas sam dobila Qrac izgleda, a od WordPress-a čestitku, pare su rekli da će da mi uplate za Novu godinu, pokloni mi slede sve do Svetog Save. Nek’ ne žure, kud sam čekala ovih 6 godina, ću sačekam još koji dan.

Ono što je taj isti WordPress meni maločas doneo na poklon (na ime ovog jebavanja  druženja sa vama) je sledeće! Režija, molim fanfare!

https://www.youtube.com/watch?v=7EIIEQpE2MU

Mene je gospođa Plava Baklava  zvala da pijemo kafu! Ozbiljno! Eno, piše u pretposlednjem pasusu!

I, ne, nisam joj uperila pištolj u glavu! Ona je to samoinicijativno, a ja prihvatila oberučke.

A to što vas nije zvala na kafu zapitajte se sami.

Ili  pitajte nju. Ili bolje nemojte, posle će da odjebe i mene i vas i šta smo onda uradili?

Kako god, ja taj poklon od WordPress-a moram da primim, kada i kako, pojma nemam, nekako ćemo da stupimo u kontakt, ko zna u stvari šta ta žena hoće od mene, možda je rešila da mi kupi monton, ili polovnog Punta, pa gde ću ženi da branim pobogu!

Neću se opirati, jer u njenom postu lepo piše da ne treba da odbijamo pomoć ako nam je neko nudi. Mislim, ne piše to bukvalno ovako, ja sam ovako shvatila i šta sad..  

U nadi da ćemo sve da vas izogovaramo na toj kafi, srdačno vaša LaBiLnA!

Dabogda vi mene trpali trpeli još 66 godina, ja sam laka za održavanje, vi budalasti… tačno smo se našli! 

Molim vas! Ovo je post upozorenja, shvatite ga ozbiljno!

Prestanite više od Deda Mraza da tražite svakakve gluposti, sve nešto skromno, budibogsvama, sve nešto što može da stane u jednu šarenu kesu ispod jelke. Male stvari žele mali ljudi, sitne duše. Ko želi sitnice njemu ništa i ne treba. Osim batina… mokrim konopcem po golom dupetu.

Ima li šta veće od želje osim njenog ostvarenja?

Ja imam par želja, nisu nešto neostvarive, ako se malo potrudim, ko zna… 

Želim u Novoj godini novog dečka.

Želim da idem na neko toplo more, Egipat je skroz okej.

Želim monton do kraja 2017.

Želim i polovni Punto.

Želim da komšinica pobedi rak.

Želim puno sunca i plavo nebo.

Želim Dubai, Maldive i Čile (nije urgentno)

Da mi vrate 10% na platu (urgentno!)

Želim da imam baš onoliko koliko mi treba. Svega!

Želim da moja koleginica dobije bebu. Prvo jednu, pa još dve.

Želim da nam sva deca budu zdrava i nasmejana. 

I na kraju, kada sve (ili većinu) ovoga dobijem, želim i kolač od urme, pa nek’ ide život!

Vama lično želim dobre laboratorijske nalaze, pokretljivost u zglobovima, bistar pogled, britak um, redovan internet, povremeni seks, da verujete u sebe, da verujete drugima, da mirno spavate, nasmejani se budite, da putujete tamo-amo, ili bar u mašti, da volite i budete voljeni. 

Ja bih sada da me neko zagrli…

Ima li kandidata ili opet moram sama da se snalazim? 

Doobroo… 

Medo! Dolaz’ vamo! 

PS Želje su tu da se požele, zato ne budite skromni, poželite sebi sve! A ja vam želim ostvarenje tih želja! :* <3 

„Dečaci lajkuju profile. Muškarce osvaja karakter“. 

Imam dve budale na svom fejk FB profilu koji isključivo koristim za Slagalicu. To bi trebalo da budu dve zrele muške persone, dve formirane ličnosti, dva muškarca koja znaju šta hoće, sa kim, kada i zašto.. Obojica imaju po 47 godina, i neki kvrc u glavi.

Iako su mi dobri sagovornici na drugoj mreži, koje kinjim svako malo kada nemam bolji izbor da utucam slobodno vreme, realno su nedojebane osobe, te su mi za ovih 3-4 puta koliko sam ulazila na taj profil ogadili FB svojim objavama. 

Ovaj prvi nedojebanko svako malo postavlja neke sladunjave postere a sve sa porukom: ti si moj nedosanjani san, moja sreća i tuga, moje sve, moja slutnja i strepnja, moj Qrac na bicikli… sve nešto tako bljakasto, gore od ušećerenog šerbeta..  A grešnice lajkuju li lajkuju, valjda se svaka pronašla u stihu, izreci, pesmi.. 

Ovaj drugi lajkuje fotke nekih strina po raznim selendrama, koje se slikaju pored šifonjera, kauča prekrivenih ćebetom u braon-drap boji, lamperije od poda do plafona, sa stočićima izrezbarenim nekim narodnim motivom a ‘la gusle koje dobih jedared od svog svekra, povodom bez povoda, doduše ne ja, nego njegov sin, eno ih čame u podrumu, a duborez su sigurno do sada nastanili miševi i paukovi. Ako nekoj zatrebaju gusle za selfi, kontaktirajte me bez ustručavanja.

Htela sam prvo da im pišem svašta po zidu, pa sam htela čak i da komentarišem što nameštaj, što izbor snajke.. A onda shvatim da je moj želudac intolerantan na te pojave, pa batalim.  Blokirala sam obojicu.

I sad ja vas pitam, je l’ Šveps kriv za sve? I gde je tu karakter, u ćebetu, natkasni, šifonjeru? Jer lajkovi samo piče…

****************

Imam ja još dilema što se tiče ovog virtuelnog komuniciranja. 

Dilema kao takva

Još nisam shvatila šta znači kada ti neko kaže da si „poseban/posebna“. Je l’ taj neko ko poseduje tu „posebnost“ možda visok 3m? Ima Qrac do kolena ili tri sise? Poseduje paranormalne sposobnosti, guta vatru, leži na ekserima? 

I, ako neko kaže da si duhovit, pa ti posle nekog vremena kaže da si neozbiljan, je l’ to isto? 

A šta znači kada ti neko kaže da si pametan? U odnosu na koga se donosi ta procena, sa kim te porede, koja je to jedinica mere?

Evo recimo, moja pokojna prababa Ilinka bila je pametna žena. I brkata, što je manje važno, ali nikako i nebitno. I bila je dama. Po vasceli dan je bila u bundi od astragana i nama (njenim praunucima) delila je šećer u kocke koji je povukao miris naftalina od bunde. I mi smo to jeli i ćutali.  

I sad se ja pitam, ako je moja prababa Ilinka bila pametna, a kažu da ja dosta podsećam na nju, kako to da sam jela šećer sa ukusom naftalina? Nešto tu ne štima… 

I šta je to karakter, pobogu!? 

Eeeeee de ste?

Odite prvo da vas iscoketam kolektivno!

Evo, ja došla ponovo malo da muku mučim sVama, finim ljudima, večito spremnim da odmognu pomognu meni u nevolji.

Rešila ja da kupim polovnO autO. A u autO se razumem kao u nanotehnologiju, iako bih o onim nano-maskama imala da prozborim po koju.

Kao što sam u više navrata rekla – ja sam Meka za banke! Tačno bih mogla da im ponudim uslugu reklamiranja na blogu, za sitne pare, a može i za slavu.

Trenutno sam u proceduri dobijanja kredita, i sada, dok čekam da me ojade  obraduju (jer sam ja vazda srećna kada mi na račun legnu pare, bez obzira što moram da ih prosledim dalje), pade mi na pamet jedna sitnica. Ja nisam vozila ravno 23 godine. Dakle, ta kola treba najpre ODVESTI na registraciju, pa ODVESTI na servis, gde reč odvesti ne znači uzeti za ruku i sprovesti od tačke A do tačke B, mada mu dođe isto, samo bez ruke (!?!)

Razmišljam da zovem brata, oca, kolegu, sinovljevog druga, da platim nekome da mi DOVEZE aut0, i onda da sedim u njima i plačem.

Imam ja te povremene tripove da ja mogu i znam sve, i da se ničega i nikoga ne bojim. Kao onomad kad sam otišla u agenciju i uplatila put u Kinu, dok mi je vlasnik agencije pričao šta ću sve da vidim iz aviona: te neka naftna polja, te Himalaje, 100kuraca, a ja sve to u mislima izmaštala, pa došla kući i zovem drugaricu, sve joj ispričam tek će ona: „Jesi ti zaboravila da se plašiš vožnje avionom?“.

PLJAS!!!

Gotovo. Plaćeno, čeka se datum poletanja, tamo-amo više se i ne sećam koliko sati sa sve presedanjem u Frankfurtu. Od tog pogleda nadole nisam videla ništa, jebe se meni za Himalaje i Tibet, meni glava u torbi i to na xy hiljada metara.

Ovog puta glava će mi biti kao buktinja kada budem sela u vozilo i razmišljala gde se beše pali svetlo. Jer u doba kada sam ja vozila auto, nisu se palili farovi, još te ljudi na putu opominjali ako svetliš.

Trebalo bi ovih dana da nabavim one nalepnice „Pazi!!! Beba u autu!“ ili nešto što ima veze sInvalidima, ili da nabavim ono „L“ i da se pravim blesava.

Pre neki dan vidim na tviteru ovo:

tačno sam se pronašla u slici i vremenu!

**********************

E, da, kao što vidite, meni su počele da se ostvaruju novogodišnje želje. Ko vas jebe pa ste neverne Tome, ja sam u svoje želje verovala jako, i dozvala sam ih.

Jedna od želja je bila i da koleginica zatrudni. I – zatrudnela! Opabato!

Ona za dečka još nije ostvarena, ali ja čekam, a ko čeka taj dobije najbolje! …dedu nekog od 70 godina sa deviznom penzijom, zašto ne? I onako kažu da su godine nebitne ako je ljubav prema devizama iskrena.

Onaj monton mora da padne do novembra, jer moje su kosti stare, šuplje, ako se u njih useli hladnoća, komotno možete da me odložite na Lešće ili gde vam je bliže, meni će i onako biti svejedno.

Odoh sada u krevet i dok se ne uspavam pokušaću da se setim sa koje strane beše gas, a sa koje kočnica, mislim da je to bitno.

Ako se ne uspavam brzo, misliću o novom dečku. Ili o devizama. To opušta. 

***********************

Vi kako ste? Kako vaši problemi? Planovi? Seks i ostale rabote? 

Ta na na naaaaaa! Ziva sam Bogufala, sto i vama kolektivno zelim. Da vas iscoketam nabrzaka pa da nastavim

Koristim ovu jedinstvenu priliku da pobedim vreme. Pocela sam post u 2:46 AM a ocekujem da cu ga zavrsiti u 2:23AM cime cu pobediti vreme, razbiti sve barijere, jer kao sto i sami mozete da primetite, ja pisem u buducnosti, a vi cete citati u proslosti.

Bozemesacuvaj, nemam pojma sta sam sada napisala, ali mi deluje mnogo bolesno, a nekako logicki. 

Razlog tome je i moje trenutno zdravstveno stanje sa glavurdom. I sami znate da sam vam milion puta pricala kako sam prepametna, prelepa, predivna, prezgodna jedna prepicka, i vi ste u to (normalno)  poverovali. 

Elem, zadrzacu se na ovom prepametna. 

Od tolike pameti, ona je naprosto pocela da mi izlazi iz glave, da trazi novi prostor, da se siri, jer malo je jedna glava na ovoliku pamet, slozicete se. 

Posto ste vi moje omiljene glavice kupusa, i nemate pojma o cemu vam sada besedim, reci cu ukratko: Genetika je cudo. 

Moja pokojna prababa Ilinka, pa njena cerka Vasa, pa moj otac Gruja, pa ja i oba moja deteta imamo aterome i to po glavi, krvtijebemdatijebem, eto gde genetika udara, pravo u centralu. 

Jedini nacin da se toga resim je da idem na operaciju. I to nije nista strasno, kazem ja sebi, nije mi prvi put, ali jeste prvi jer sam dozvolila sebi da naprosto nastane upala, i sada ne mogu nista da mi rade pod anestezijom.

Proteklih mesec dana sam isla greskom svoje doktorke opste prakse kod maksilofacijalnog hirurga, a oni su, sto bi se narodski reklo „dzaba krecili“. Oni su mi radili o glavi, ja sam se drala, plakala, pa se na kraju izvinjavala i dr i sestrama i cistacicama, i onda sam tako krvavih ociju od pretrpljenih bolova i sHoka jecala jos pola sata ispred bolnice, i tako svaki drugi dan u mesec dana. 

Doktor se krstio kako ne mogu da istrpim bolove, sestra rekla da sam razmazena, druge dve sestre me tesile, sve u svemu jedan cirkus Kolorado. Nekome. Meni ne. Meni sve zvezde oko ociju i glave jos jedno pola sata posle neuspelih intervencija. Ne budem ja lenja, pa od popizditisa odem pravo kod direktora bolnice, da ga podsetim da zivimo u XXI veku i da nije normalno da neko trpi bol pored toliko noviteta.

Primise me dve sekretarice, direktor nije bio tu, objasnim lepo sto sam dosla, i one me lepo sutradan upute tamo gde je trebalo da idem od prvog dana bolovanja – dakle kod neurohirurga. 

Od ponedeljka sam u bolnici, u utorak je intervencija, valjda… Ziva nisam, pola me nema, u stvari ima me u dupetu, tu nikako da manjkam. 

Retko sam ulazila na blog i citala o cemu tandrljate, vi znate da ja i ne citam ono sto pisete, sto da citam vase kad ne citam ni svoje, normalno. Vi znate da vas ja obozavam i da se salim sada. Nisam mogla ni da citam, ni da lupetam, imala sam i jos uvek imam glavobolje, na Kafetinima sam svako malo. 

**********************

E, da, moracu da promenim naziv bloga jer sam ja gluperda velika, najgluplja , jednom svom udvaracu (koji uporno tvrdi da smo u vezi evo ima par meseci) dala da cita moj blog i sada se kajem, gorke suze lijem, jer ne mogu da ga ogovaram, tacno cu da puknem od muke! 

Sada je 2:39AM. Opalaaaaaaaaaa!

Izmislila sam time machine! Hoce neko da se voza sa mnom? 

Inace, kako pritisak, holesterol, seks mozda…?

Eeeeee, deste đavoli mali, baš sam vas nešto poželela

Šalim se.

Mislim, poželela sam vas, ozbiljno, nego gif je odličan, gre’ota da se baci

Živa sam, čisto da znate a i zabole vas baš.

Izašla sam iz bolnice posle 5 dana, super sam, jedan deo lobanje mi je obrijan, tako da sam sada 1/4 Šinejd O’ Konor.

Nije to ništa, za prosutim mlekom i za obrijanom četvrtinom glave se ne plače, ostalo je još 3/4 koje ću nevoljno da odbacim, da se tako kulturno izrazim, jer sam ja jedna predivna i prekulturna osobica, a u stvari ima da budem ćelavi globus i da mi se smeju sva deca u ulici. I poneka baba.

A neke ću i da rasplačem, kao pre dva dana komšinicino unuče. Zvoni ona a u naručju joj beban od 6 meseci. Ja stavila maramu na glavu, ličim na peračicu prozora, kad se mali zaplaka, napravi facu kao da me se boji, bradica mu drhti… On plače a nije ni meni svejedno, jer kažu da bebe najbolje osećaju ko je dobar, pa ispadoh zlo oCamujEbem!

Elem, rekoh ovoj da dođe sutra, pa se ne sećam više ni da li me je išta pitala. 

Gledam ovih dana nadogradnju kose i perike razne, pa to je bre Bogaoca skupo. Mislila sam da se izborim da mi ne obriju celu glavurdu, da metnem neke umetke, tupee, kurce neke, al’ para se nema, a kakva je situacija neće ih skoro ni biti, te ću da se zadovoljim nekom sintetičkom perikom do jedne određene sume.

Ako se i za to nema, ima ovih kineskih što se presijavaju na suncu, k’o da narod zna šta je kineska a šta perika od prave dlake, idi beži…

Za sve ovo sam sama kriva, što nisam išla kod dr kad je trebalo, pa neka vam bude negde u glavi da je bolje na vreme se lečiti, nego ostati ćelav.

Svakoj ženi je kosa ponos, svaka normalna žena neguje to što ima, meĆe razna govna na glavu, samo je meni kosa bila poslednja rupa na svirali.

I glava doduše.

Sada, kada situacija dobija ovakav epilog (Šinejd u nastanku), tačno mi krivo što sam bila surova i retardirana budaletina. Što mi je još krivlje, nemam na koga da prebacim tu odgovornost pa da ga/je iznapušavam, nego ćutim i pravim se mrtva.

Danas sam zvala jednu vlasuljarsku radionicu, mogli bi oni nešto tu da naprave možda, ako mi ne skinu svu kosu, al’ to košta u 3 lepe, pa onda se ide na korekcije, farbanja, sviranja kurcu i to ne za male pare, a perika najjeftinija je od 500e. Zakazala sam termin, idem na konsultacije, dupe da mi vidi put, a već znam da ću na nularicu jer je to najjeftinije. (*maločas sam otkazala „prijem“) 

Ovaj što priča da mi je dečko kaže da je tako najbolje, a šta on zna grdan šta je za mene najbolje, on ne zna ni kako se ljubim, ni gde sam šuplja a ne nešto drugo, nego ajd’ pustim ga ja da on kaže svoje, a ja se krstim, tako mi najlakše, nemam kad da se ubeđujem.

Sve u svemu, mene je glava prestala da boli NAPOKON. Više ne uzimam Kafetin od koga mi se sigurno želudac napravio na sunđer.

To što sam delimično ćelava za sada odlično podnosim, biće gadno kad’ postanem Šinejd. Jedina dobra stvar je ta što ću da koristim manje šampona i regeneratora u dogledno vreme, što je, složićete se, u današnje vreme znatna ušteda. Mislim, u narednih 7-9 godina, da bih vratila dužinu kose koju sam imala.

Neka vam ja budem za nauk, da ne bude posle da vam nisam rekla.

I, šta kažete, jebete li šta? 

Ne, stvarno, baš zabušavam! Odavno vas nisam gnjavila.

Što ja da čuvam svoje muke, kad imam vas da sa vama to pošteno, takoreći bratski podelim. Dođem ovde, istresem svoje muke, pa vi sa njima vidite šta ćete, ja za to niti imam živaca, niti volje, a vremena imam na pretek, da vas ne lažem.

S tim u vezi moram da napomenem da ona narodna „vreme je novac“ nije tačna, jer ja novca nemam. 

Kako i da imam kada sam puna 3 meseca na bolovanju.

Za nedelju dana počinjem da radim. Sve me žmarci spopadnu kad pomislim da moram da se probudim u 6, a ono noć. I šta ću, uvek pomislim da je opet vreme za leganje al’ ovi jebeni mobilni zvone na svakih 5 minuta da me podsete kako život nije med i mleko, čaj i čajni kolutići, nego jedna kompleksna situacija, da se tako narodski izrazim. A ja sa situacijama nisam na per tu. 

Stvarno nisam stvorena za rad i to neko ustajanje u praskozorje. Kokoška nisam, jebemumater, nit’ rano ležem, nit’ se prirodnim putem rano budim. A nisam ni za rad, realno. 32 godine sam radila, i da vas pitam sada: „Kada ću ja da uživam?“ 

Kao što i sami primećujete, meni je vreme ili da odem u penziju ili da se udam. Ili da umrem, daleKOBILO, pu pu i pu! 

Pošto mi Zakon ne dozvoljava da odem u penziju ovako mlada, lepa i prepametna, ostaje da se udam. Za nekog grešnika  finog čoveka, koji će da mi ostatak života napravi na bajku.

Ima li zainteresovanih?

Tako sam i mislila. Pa sve li moram sama u životu, ocamujebem! 

E ovo sam sada slagala.

Oprostite  

Meni je vazda trebao neki stativ da se na njega oslonim, prilegnem, dozvolim da mi ugađa, šta ću, nisu me pripremili za život. 

I, kao što većina vas već zna, život nije Rubikova kocka da je složiš za godinu, dve…

… ili nikad.

Kad popizdiš kocku baciš, šutneš, zapališ, a život moraš da živiš. Pa kako se ko snađe.

To što sam ja nesnađena – ne znači da nisam dobar čovek. A ne znači ni da jesam.

Lepo vam rekoh da je to komplikovana situacija. A ja kakva sam, od komplikacija bežim kao Ivan od Miljane. Ja bežim, a one me jure, i kako ću sama protiv njih? E, tu neko mora da podmetne svoja pleća. 

Još nema zainteresovanih? Hm… dobro. Ja sam stara čekalica.

Samo pazite da ne bude kasno. Neki će da se doseti  u dogledno vreme da sam ja ipak savršena prilika, a ja ću jedva da dočekam da mu kažem: „Izvini, kotepajebe, ja sam se snašla! Prc!“

I tako…  

Od ostalih novosti, dužna sam da vas obavestim da sam juče udisala helijum iz balona. To NIKAKO nije dobro. Nikako, nikako! 

Od prošlogodišnjih želja ostvarilo mi se dosta sa onog spiska. Nije do Deda Mraza, i to da znate. 

Ukebali me panduri zbog „brze“ vožnje. Čekam poziv kod prekršajnog, a foto album od Radarske kontrole, sa slikama uz i niz Bulevar Nikole Tesle očekujem na proleće.

Miljana je trudna, a Žiža valjda još nije umrla. Samo tako izgleda.

I što bi dotična rekla: „Nije vam ovo prc parada!“, odoh ja da spavam, do sutra da ste mi rešili il’ penziju il’ udadbu. 

Stigne ti meni poruka sledeće sadržine: 

Pa jebote, da sam 22. decembra pre 7 godina zatrudnela, ja bih sada imala đaka prvaka. 

Huh! 

Eto, ispade da je bolje što sam došla ovde, koji će mi đavo još jedna gladna usta? Ni za ova što imam – nemam, nego se bogufala sami snalaze, potpomognemo baba i ja, šta ćemo, naši su. A i Zakon me obavezuje, dakle – viša sila. 

SEDMA godina da se jebavam sVama, niko se i dalje nije setio da mi izmasira leđa, nacepa drva, da me odvede na neko toplo more. Ma ni da mi se udvara, reda radi. 

Pa kakvi ste vi to ljudi?! 

Od toliko vas na ovom radnom mestu, ja ne znam ni ko mi je šef, ni kada će plata, kada ću da postanem uticajna i da me Alo i Kurir razvlače po naslovnim stranama, u Zadrugu i Parove da me zovu? Sedim, ćutim, nažvrljam po nešto, bacam moje đubre u vaše dvorište a vi ništa, i posle se pitate otkud jelka od 83.000e kod vas? Pa ja sam je bacila, koji će mi? 

Kao što rekoh, od uticaja ništa, od popularnosti još i manje, duplo golo.

Duplo golo

Suncevamjebemkrvavo, ima li neko da me pogura u taj svet glamura, VIP loža, da budem selebriti, da me zovu na jahte, da ispijam koktele i jedem školjke, imam svoju kabinu sa terasom sa koje ću da ispisujem šta sam videla i gde sam bila?

Malo da me pogura, bogufala ima za šta da se uvati dok me gura, za moj minuli rad, jer sve što sam do sada ulagala u sebe vidljivo je i opipljivo. I-te-ka-ko! 

Opet niko da digne dva prsta? 

Dobro drugari, nećemo se više tako igrati mojom sudbinom, nego ćete da se pomirite sa činjenicom da je moja sudbina u vašim rukama, da moja budućnost zavisi od vas, pa ako se ne plašite Boga i direktora WordPress-a, a vi ne činite ništa. Molim lepo! 

I hvala na pažnji.

Vala sam vam je dugo i držala, jedno dva reda, volite kad pičkaram, znam! Ccc… 

I da zaključim: 

Jebali smo se 6 godina a i sedme ćemo! Pa ko pretekne! 

S ljubavlju,

vaša LaBiLnA

Beše to pre cirka dva dana.

Krenem ti ja tako, doĆerala se kao da sam krenula na sa’ranu, dostojanstveno, smerno, kao što se i ide na prvi seks. Da ne pomisle oni tamo da sam ja neka bludnica, dronfulja, jer kažu da je prvi utisak najbitniji. Udidila se dakle, i krenula u nepoznato.

Tako je! U nepoznato. 

Prvi seks ne bi bio toliko poseban, osim što je prvi, ali pre njega imala sam i laki peting, kao što svaki seks, pa i prvi nalaže, pa da se vratimo malo u oktobar. 

Bilo je to tačno 16. oktobra, na kevin rođendan, jes’ malo glupo, ali ja nisam znala da će biti taj peting, nego sam kao i svaka dobra ćerka planirala da ga proslavimo  u krugu porodice uz nešto slatko (Milka od 300 gr) i kafu od dva prsta soca.

Dakle, tog 16. X  sednem ti ja tako u moga Pežoa lepog, okupanog, mirišljavog, pustim radio, unela se u pesmu, kad vidim ludak neki ispred mene, na sred ulice, na jedno 300m udaljenosti, maše nekom crvenom štanglom, obukao neki drečavi prsluk i kao pokazuje da se prestrojim.

Ajd’ jeboteja, ja volim levom trakom da se vozim, u desnoj vazda neke rupe, a i da ne pregazim čoveka, skrenem, već mu se približila, kad eto ti đav’la lično. Saobraćajna milicija glavom i bez brade. 

„Dajte dokumenta“ – Ja dala.

„Prekoračili ste brzinu.“  – Nemoguće!?

„Bla bla blaaaa, izađite i dođite do našeg vozila, da vam pokažemo snimak i da potpišete Zapisnik“.

Ja šta ću, izađem, a suza suzu stiže. Svaka je bila iskrena, majke mi moje rođene. Reče mi da sam vozila 72km, što u ukupnom plasmanu  zbiru iznosi od 6-20.000rsd, 4 kaznena poena i 1-3 meseca zabrane upravljanja vozilom.

Sve mi to drug organ priča dok idem ka njihovom vozilu, a meni počelo da se manta što od cifre, što od zabrane. Pokaza mi on snimak, kad ono stvarno moja kola, i stvarno piše 72km/h.

Pu jebemti i radio i muziku i što je najgore, znam da je ta kontrola svakog bogovetnog dana tu, na istom mestu. Al’ džaba, ja mozga bez, bitno da sam se uhvatila đevreka i opalila po gasu.

Dadoše mi Zapisnik, i aj ćao/poyy…

Nedavno, dobijem ja poziv za sud, al’ mi rekli ovi što su me uslikali, da prvo idem u Rakovicu da potpišem neki Sporazum o nekoj nagodbi – što je ujedno i najava za taj prvi seks. (Ovo maločas što sam vam pričala je bio peting, za one koji su zaboravili da postoji i to).

Dakle, pre dva dana odoh tamo, prozva me jedna fina devojka, i samo što sam sela kaže: „Mi možemo da vam ponudimo sledeće: novčanu kaznu od 6.000 dinara, 4 kaznena poena i nećete imati zabranu upravljanja vozilom“.

I sad ja kao nešto kontam u glavi na brzaka:

ako ona meni nudi sve to, red je da se cenkam, jer sporazum podrazumeva saglasnost obe strane, i ja šta ću, uhvatim se za bodove:

– A je l’ može 2 boda? – Ona se smeje i kaže: „Ne može, 4 je minimum“.

– Morala sam da pokušam!

„NAPUSTITE OBJEKAT ILI ZOVEM OBEZBEĐENJE!!!“ 

****************************

E, ovo poslednje sam vas slagala, ali bi baš bila fora da me je tako ispratila

Elem, seks je bio kratak, nije mi se dopao, kao što se nikome i ne dopada prvi seks, uglavnom bude bolno da l’ emotivno il’ fizički, nije to sad toliko ni bitno, ali eto, mene duša moja zabolela.

Ostaje još samo da posetim sudiju, pa da završim sa tim seksom. To bi bila kao neka završnica, šta znam… A realno, nije lepo da u ovom seksu samo meni ne bude lepo, je l’ da?

Kako god, pitala sam ovu đevojku koliko ja tih kaznenih bodova smem da sakupim, reče do 18, i sad me strah hvata šta će biti kada mi za koji dan ili mesec stigne čitav foto album sa slikama moga Pežoa i mene na relaciji Hotel Jugoslavija – Ušće.

Nadam se samo sa smo bili fotogenični, možda mi smanje koji bod, na umJetnički dojam.

Za tehničku izvedbu bih dobila 10, da je dozvoljeno da se vozi tom deonicom realnih 80km/h, a nije. Pih.

I tako…

Vi, jebete li šta i da li neko jebe vas? Pitanje nije retoričko. Svako da odgovori! 

Eeeeee deste, kakoste? Aj’ zapalite jednu, pa da vam ispričam nešto, nisam odavno. 

Jeste seli, da počnemo? Samo da napomenem, ovo ću brzo da vam ispričam, u par rečenica, jer jedva čekam da zaboravim. 

Bože mili čuda velikoga!

Odem ti ja na Veliki petak sa kevom u crkvu, sveću da zapalimo i da kupimo neko cveće za terasu (na pijaci pored). Iscoketam tamo one ikone, zapalimo sveće, baba se otvorila za one od 50 dinara, valjda misli da su joj želje 5x veće nego kad kupi one od 10 dinara, al’ ajd’, ko sam ja da joj sudim kad me i dalje, pod stare dane, izdržava sa sve mladuncima. Jedna je majka

Elem, izlazimo iz crkve, kad na samom izlazu, s leve strane na vratima piše „ISPOVEDAONICA“?!?

Ček bre, pa ja sam to videla samo na filmu. U katoličkoj crkvi. Oni to praktikuju jer su mnogo grešni, logično. Koji će Qrac ispovedaonica Srbima? Ne razumem.

Znam ja da u ispovedaonici nema nikoga, jer ja nikada u crkvi (osim retko, kada je bio neki praznik) nisam videla ni jednog jedinog popa. Ponekad neku monahinju ili crkvenjaka gde prodaju sveće i one brojanice od sto kuraca raznih, sa šljokicama, ‘vake i ‘nake božemesačuvaj, kao za seoski vašar.

Dakle, popa nema 100%, nisam ni proveravala, znam, imaju oni preča posla (levarukadesnidžep), ali sam negde u svojoj glavi notirala da bih mogla tamo jednom da svratim, šta mi pa teško, ja volim ljude, a i popovi su ljudi, samo malo više vole da kradu, i evo, sad se pitam, kome se bre oni ispovedaju? No dobro, otići ću jednom, bićete obavešteni šta me je sve pitao i šta sam mu sve rekla.

Sutradan ti ja odem sa mojom najboljom drugaricom u šetnju, po Kališu gore-dole, siđosmo do kule Nebojša, pa ajd’ prema Beogradu na vodi, to nam je neka ruta sada već ustaljena (drugi put).

E, da, na tom putu kroz Kališ, preprečimo u jednom trenutku ka kuli Nebojša, i to kroz dvorište crkve, da svraćamo nećemo, bile smo prošli put, a i bejah u crkvi dan pre, i prolazeći tako kroz crkveno dvorište, pričam ja ovoj mojoj to za ispovedaonicu, trte mrte, pitam je je l’ išla ona nekada, kaže jes’ par puta se ispovedala posle posta, i kaže pitao je pop je l’ grešna a ona rekla da jeste, pa je ja pogledah onako značajno, KAKO BRE GREŠNA SI, aj’ ne lupaj, a ona kaže da smo svi grešni osim Boga, tako piše u tim crkvenim knjigama, i lepo joj kažem da bih ja rekla da grešila nisam, kao što i nisam, kada tog trena (zaboravih da napomenem da nisam zapalila cigaretu dobrih sat vremena), dakle TOG TRENA vadim upaljač, jedva čekam da zapalim, kad on (upaljač) ispade mi iz ove moje ruke smotane, na kamen, jer je tamo kaldrma, to valjda znate, i takoreći eksplodira, začuh samo jedno pfššššššš  (to vam je od plina) i tog trena, bukvalno te sekunde ja sam pomislila kako Bog ipak postoji i da me je upravo tog trenutka kaznio.

Ne bi mi baš prijatno, ispičkarah ja i upaljač, i kaldrmu, Boga nisam, gde smem, taman sam počela u njega da verujem. Držalo me to verovanje nekih 2 min., pa se posle opet obratim ovoj mojoj: „Ja bih 100x rekla da nisam grešna, dakle dok me ne izbaci iz crkve“.

Ova se smeje, zna da sam neverujuća. Šetamo dalje, prošle kulu, izašle na šetalište, naroda kolk’o oćeš, samo se sudaramo, što sa šetačima, što sa biciklistima (biciklistička staza da se premesti, obavezno, prim.aut.), prođemo ispod Brankovog mosta, kad ja u jednom trenutku slučajno pogledam levu šaku, a ono prsti otekli, dobili na volumenu bar 50%. Gotovo. Umirem.

Došo mi kraj, onaj ozgo izvadio tefter i počeo da me precrtava.

„Ček, staniiiiiiiiiiii!“ obratih mu se u sebi, pa kažem drugarici: 

„Lele Majo, šta je ovo, saću da se šlogiram. Ijaoooo umreću ti.“

Pogleda ona, kaže „Vidi stvarno“.

E samo što mi je to rekla, mene preseče nešto po sred stomaka i oba kolena. Utrnuh od straha. Došo sudnji dan, a ja bezgrešna, pa matermujebem, kako to?! Odma počele po glavi da mi se vrzmaju stvari oko Boga, oko osvete, oko sto đavola, to je to  – KRAJ.

Kaže meni Maja: „ajd’ polako, sedi ovde na klupu, digni ruku u vazduh da ti malo proradi cirkulacija, aj ruku gore“, aj ovako, aj onako.

Radim ja sve što mi ona kaže jer je ona jedna žena pametna, radim sve a u šaku pogledujem, čas mi se čini da splašnjava, čas ne, pita me Maja: „Hoćemo kući?“ ja klimam potvrdno.  „Na koju ćemo stranu?“ pita me, rekoh „na onu gde je bliži Urgentni“.

I tako…raziđosmo se na Brankovom mostu. Zvala me da idem kod nje, a meni samo kuća moja u glavi, da se dokopam svog kreveta, pa da mrem kako Bog zapoveda, u svojoj postelji, a ne na šetalištu, ko klošarka neka, narod da mi se smeje.

I to sam htela da vam kažem, tog dana ja sam počela da verujem u Boga.

Sada me je to prošlo, držalo me taj jedan dan, što je dosta za početak. I za kraj. Jer ja, misleći o Bogu i njegovoj dugoj ruci osvete – ne želim više da mislim. Dobro je meni bilo i bez njega.

Eto.

Verujete li vi u Boga i šta me se tiče da li verujete, jebete li šta?

PS – E, da, ono cveće što je keva kupila na Veliki petak, neke jebene kaliope, pa ono je užas živi. To su bre neke jebene muškatle samo malo loptaste, a ja muškatle nikako ne volim. I sada, kad god izađem na terasu, ja ne vidim kaliope, nego iljadudvestadinara. Jebem ih do poslednjeg! I babu. Al’ jedna je baba, tj majka moje dece, ćutim, trpim… šta ću.

Božeeeee, grešna li sam! Jebem babu. Pa gde to ima? To može onaj Bane, i onako mu zinulo dupe da ide u Amerike.

Banetu neka je srećan put, i dug ostanak, a nama grešnicima ostaju muškatle. I ispovedaonica.

Džaba meni što sam hodala Potemkinovim stepenicama gore-dole, što sam videla kip Bude od 5,5 tona čistog zlata, šetala Kineskim zidom, slušala muzičku fontanu u Barseloni i Singapuru, krstarila i Dnjeprom i Crnim morem, gledala Žizelu u Odesi, jela gulaš sa šljivama u Sadku i vruć baget u Sen Tropeu, šetala Kroazetom, pila kafu na Pjaci Svetog Marka, prisustvovala ceremoniji venčanja u Kraljevskoj palati u Bangkoku, jela supu od ajkulinih peraja negde na Orčard roudu, i grickala najveći i najštrokaviji kikiriki u sred Aleksandrije, kupala se u Crvenom moru, jahala i kamile i slonove, mahala pandi, slikala kumu sa ogromnom arom na glavi, jela kolače sa dvajesčetvorokaratnom pozlatom u Strazburu i pila kafu sa konzulom, šetala Crvenim trgom u više navrata, slikala mamu i tetku ispred Šopenovog spomenika, gledala koridu i uživala u flamenku, slikala presto poslednjeg kineskog cara, doživela peščanu oluju, na trgu u Bolonji plašila golubove, u San Marinu se slikala sa vitezom (ok, ok, samo sa oklopom), videla i ta španska sela na vrhu Barselone, upoznala neke fine ljude na jugu Francuske u jednom rudarskom mestu i svako malo govorila „sava“ i smeškala se. Doživela Rusiju u svom svom jadu i bedi, a tako veličanstvenu i impozantnu, smejala se kineskoj deci i njihovim prorezima na dupetu, doživela da mi Tajlanđanke dobacuju „oooOOooo seksi lejdi“, kupila te 1990. prve tange, vozila se vozićem na jednoj šini, tuk-tukom, velikom crnom volgom sa bezbednosnim snagama SSSR-a, tramvajem gde se vrata otvaraju sa obe strane vozila, letovala na farmi jelena, pila iz češkog kristala, videla i Budim i Peštu, u Temišvaru kupovala orahe, u Segedinu kobasicu i ukrase za jelku…

Džaba meni sve to kad Miljana obara sistem i kaže da Portugal i Mongolija nemaju glavni grad i da je Kina glavni grad Japana. 

I sad uopšte ne znam gde sam ja to bila i da li sam uopšte i bila.

Ko je odgledao prvi snimak ima još jedan gratis: 

Šta sam ono htela da vam kažem?

E, da, džaba meni što sam videla to što sam videla, kad ja volim da gledam Zadrugu pičkamimaterina da mi pičkalepamaterinabaš. 

Vi, kako ste? 

…razmišljam o prolaznosti života.

Matermujebem, ovaj život stvarno ti proleti ispred nosa. Šta si uradio, uradio si, nema nazad, sad samo napred. A kud ćeš napred, ispred tebe samo starost pusta, a kome je starost išta lepo donela?

Donela staračke pege, išijalgiju, visok pritisak, iščašene kukove, smanjene penzije, skupe banje, sve nešto naopako.

I smrt naravno.

Al’ kažu najbolje je kad se umre dostojanstveno.

I sad nešto razmišljam, evo, utrnula mi leva ruka, i cela leva strana. Dok tako čekam da se šlogiram razmišljam kako se umire dostojanstveno?

Valjda da se lepo obučem, udidim, da mi ne zamere babe i dede, svi pokojni odavno, grdnu familiju imam gore, daleko bilo, više ih je gore nego dole. Pa se setim one Gundulićeve „tko bi gori eto doli, a ko doli, gori ustaje“ – neka fala, nek’ me čekaju tamo, ništa nek ne silaze. 

Na sebi imam tamnoljubičastu pidžamu sa belim tufnama, crne japanke i crne gaće. Što se mene tiče, dostojanstvenije od ovoga ne biva. 

A zašto ću da se šlogiram, možda ste se zapitali pametne moje glavice znatevećčega?

Baba uključila klimu na 22, nešto joj je vruće, ode ona da spava, al’ pokrila se do guše, kao da je tri dana pred početak grejne sezone.  

Pa baba pičkamumaterina, je l’ ti vruće il’ ti je ladno, odluči se.

Ja se smrzoh. Cela leva strana okrenuta mi je ka klimi, ne osećam ništa, kao da imam na sebi tuđu ruku i nogu, deca uveliko sline, boli ih grlo, piju čajeve i kljukaju se propolisom u sred avgusta (!?!). 

Inače smo jedna normalna, prosečna srpska porodica koja se pičkara po vasceli dan, al’ uveče kad polegamo nemamo većih briga od „Ko je potrošio onol’ki benzin, jebogaotacludi“ i vazda ja napadam sina, sin mene, ćerka sina, a baba mudro ćuti. 

More, današnje babe su teški hohštapleri.

****************

Ovih dana spremiću sastav: „Kako sam provela letnji raspust“. Imam i neke slike da meĆem, sve sam naučila da skidam sa telefona na laptop, kao da imam 3 godine, kidam ovo blogovanje jeeeeeee

Imam i jedno vrlo ozbiljno pitanje za vas: 

Da li nekoga jebete volite i da li neko jebe voli vas?

Podaci su mi potrebni radi istraživanja i  da vam upišem u karton, jer evidencija je majka svih zajeba. 

Da odgovori svako ko uđe na ovaj blog, u ovaj hram dobrote, poštenja i čovekoljublja. Hvala!

S ljubavlju, Vaša medicinska sestra i brat Labilna  

Da li poznajete osobu koja je IKADA u svom životu letovala u Bačkom Petrovcu, iako nema nikakvu familiju ni bližu ni dalju na teritoriji cele Vojvodine?

Da li poznajete osobu koja je DVA PUTA letovala u Bačkom Petrovcu, iako nema sve ono što sam maločas navela?

Gledate u nju! Da, da, dakle ja sam ta budala.

Nije to meni prvi put u životu. Dva puta sam bila i u Egiptu na moru, u istom mestu i istom hotelu, jer ja sam od onih koji kada sebi pronađu oazu mira i spokoja, žele stalno da se vrate u istu.

Poznat vam je termin „aktivni odmor“ gde svako na tom odmoru gleda da što više vidi, čuje, slika, trči kao muva bez glave, upozna nove ljude, proširi krug poznanika.

Elem, ja nisam više ta osoba.

To je stresno, to sam i ja ranije radila, kada sam bila mnogo mlađa, lepša i zgodnija, i vraćala se sa odmora još umornija nego što sam bila kada sam kretala na put.

Ta vremena su daleko iza mene, ja sam sada jedna gospođetina koja pod „aktivnim odmorom“ zaista se aktivno i odmara. 24h debele ladovine. Od aktivnosti samo izležavanje, kafenisanje i kupanje. I upoznavanje okoline u krugu od 35km.

Ja sam svoju oazu mira našla prošle godine i zaista verujem da ću tamo da letujem bar još par puta najmanje.

Drage moje i dragi moji, ovo je moja oaza mira:

Išli smo i u Kulpin, u kaštel Dunđerskog gde su se drpali Lenka i Laza

I na Petrovaradinsku tvrđavu:

I u Čelarevo:

I u Sremske Karlovce:

I to je to. Deset dana uživanja, a daće Bog da bude i dogodine i one tamo, i one tamo…

E, to vam je aktivan odmor, kada odete umorni a vratite se zadovoljni i odmorni. 

A sutra na posao, kukala mi majka, sat je već navijen na 5:45.

Neko da me usvoji?

Možda oženi?

Pffff baš ste pffff

PS I da, ako je neko mislio da je ovo skupo za 13,3e dnevno po osobi, mislim da greši. Debelo greši, rođaci.

Novinarka: Kako ste g-đo Labilna?

Kako drugi zapoveda, što bi rekle dede.

Novinarka: Ko je taj drugi? I koje dede?

Ima ih više: direktor, šef, deca, Infostan, Elektrodistribucija, VIP, MTS, kablovski operater i nekoliko banaka, naravno. A deka je neki rendom lik, nebitan je skroz, al’ pojaviće se kasnije u priči.

Novinarka: Pratimo Vas ovih dana na društvenim mrežama, izgleda kao da imate neku muku. Ako možete malo detaljnije…narod jedva čeka da čuje u čemu je problem?

U parama vazda. Svi bi oni pare, al’ odakle, pa nisam ja Cica Tabaković da štampam kol’ko mi treba, nego mi daju to što mi daju, al’ mi pre toga oduzmu i firma i banka, i STR što prodaje jastuke i štep deke (jesam rekla da će deka da se pojavi kasnije?) i agencija za registraciju vozila, pa još jedna banka traži da joj uplatim na šalteru najdalje do 5. i tako. Svi bi pare od mene. Pa i ja bih od drugih, al’ niko neće da mi da. A i ako da, traži kamatu, pa kamatu na kamatu, pa idupičkumaterinu, samo neka potražnja, a ponuda nikakva.

Novinarka: Nije tako samo Vama. Skoro cela Srbija ima isti ili sličan problem. Osim onih 53%, njima je lepo, bar tako kažu. 

Ja sam vazda bila u manjini. I još gore, u manjini manjine. Jedan sam običan šraf koji možeš da isčupaš i da baciš, niko to ne bi primetio. Do 5. u mesecu. E onda svima trebam. Paz’ pičkamumaterina. Malo im što mi pošalju poruku da jedva čekaju da me vide na šalteru banke, nego me zovu na mobilni, pa me sve nešto zapitkuju kad ću moći, da im kažem dan, sat, minut, a ja ti pojma s vremenom nemam, sve mi se pobrkalo, da l’ sam došla il’ sam pošla ti je moje srednje ime. Ja ne znam ni da l’ ću moći da se udam drugi put, a ne kada ću moći da dođem na šalter, ajde more…

Novinarka: Kako ste se toliko zadužili?

Nije pitanje samo kako nego i kada. Al’ ne sećam se više, jer sam kredit refinansirala nekoliko puta. Trenutno mi se čini da sam se ja sa kreditom i rodila. A kako sam se zadužila? Lako. Lepo piše, dođite u banku da se dogovorimo i ja odem i dogovorim se. 

Potpišem sve što mi stave pod nos, a sve mislim u sebi: more daj ‘vamo taj keš pa da se razilazimo! Vala se svaki put rastanemo u sreći i veselju. Srećni oni, a srećna i ja, da se ne lažemo. Pa kad prođe dve, tri godine, mi taj odnos ponovo osvežimo jednim slatkim refinansiranjem. Plastično da vam objasnim, to je kao kad nađete švalera, obavezno mlađeg a punog snage. I sve puca! A onda i on omatori, pa vi opet tražite mladog, zgodnog, snažnog. Osladi se. 

Novinarka: Haha, pa ovo stvarno izgleda kao prava ljubav. Pričajte još malo…

Čini mi se da će ta ljubav da traje večno. Tačno kao da smo sklopili crkveni brak banka i ja. Što Bog sastavi, to samo nadležni sud ili Sveti Sinod može da rastavi. Bogufala do toga nije došlo, redovno plaćam i opomene, vole ljudi valjda da se dopisuju sa mnom. Oni mi napišu opomenu, a ja odem u banku da im platim, šta mi teško, kud sve plaćam, mogu još 300 dinara za opomenu i još 300 kod VIP-a za uključenje mobilnog, i još kamatu na kamatu i tako. To je jedna neobjašnjiva  povezanost, poverenje i zašto ne reći i – lojalnost. 

To što je ta lojalnost usko povezana sa iznosom kredita čiju glavnicu ja očito nikada neću moći da izmirim, može samo još više da učvrsti tu našu, neko bi rekao „bolesnu ljubav“. A nije bolesna. Zašto? Jer nije ljubav. To je više kao obaveza, kao kad nekome napraviš dete pa imaš obavezu da mu svako malo tutneš u džep pare neke, jer te dete neće voleti isto kao kada mu ne tutneš. Objasnila√

Novinarka: Pa šta ste Vi u toj celoj priči, dete kome se tutne ili? 

Ja sam ti budala. Al’ sam i dete, i majka, i ćerka, i sestra i prijatelj i brat. Al’ generalno gledajući, budala, što bi se reklo za sve pare. Taj moj odnos sa bankom mora da vuče i neku dijagnozu, jer kao što vidite, ja sam navučena na banku. Ja bez nje ne mogu. Al’ bemtilebarnik, ne može ni ona bez mene, majkudajojjebem. 

Novinarka: Kako mislite da rešite taj svoj problem sa parama? 

Kojim parama!? Aaaaa pa ja para nemam. A kad nemam para nemam ni problem. Meni je to tako logično. Ja imam problem sa nemanjem para. Sada vam je jasnije he he 

Novinarka: Može li pošten čovek tj. žena, tj. Vi da funkcioniše tako kako Vi funkcionišete?

A što ne bi moglo? Kad može jedan šugavi kaktus da živi sam u onolikoj pustinji bez igde ikoga i ičega, a što ja da ne mogu? Nemojte molim Vas od ovoga praviti nešto nenormalno. Nenormalno bi bilo da i meni kao i ovima što su u onih 53% bude lepo. A svi znamo da im nije, nego ne moŠ narodu dokazati, sve i da im razlupaš te blesave glavudže i gurneš u njih kalkulator, peŠes tviteraša što tandrču po vasceli dan kako onih 10% što su uzeli nije 10 nego je 9, ili 5, ili 2% ili su otišli u minus, još na to ako ubaciš i ovu opoziciju pa im oni objasne … Ček! Izvini. A i ja lupetam, pa odakle nama opozicija, e baš sam prolupala. Odoh bre da stanem u red, saĆe Palma da deli opet pare neke, biće bar za ratu za telefon, ili za dve-tri opomene, Žurim! Pojj

Novinarka: Zbog ovoga će Srbija da GORI (FOTO, VIDEO) Nacija se podelila na 53:47!!! Pa čekajte, nismo završili interv…  o Bože što je nevaspitana! 

(cepa intervju, odlazi u Jagodinu, staje u red)

************************

E, to sam htela da vam kažem, vidite, svaka budala može da bude istraživački novinar. Samo mu treba dati 1 tastaturu, 15 minuta i još jednu budalu prekoputa. Ili ogledalo… A može i bez. 

(gasi komp, namešta krevet, čeka komentare)

Možda će se neko i setiti onog „mog“ tipa od pre par godina, što sam ga pozajmljivala i uredno vraćala nekih nepunih godinu dana. Pa ga posle arčila još neko vreme jer (pazi sad!) – dobra sam duša. Prosto nisam mogla da ga odbijem od sise.

Šalim se, odakle meni sise!?! 

Jes’ da je bio dosadan, svako malo mi je slao poruke, a ja, ovako ćorava, pa me mrzelo da odgovaram, a on opet bio uporan kao i prvi put – desilo se šta se desilo. Obistinila se ona narodna „Ne jebu lepi nego uporni“.

Obrlatio me, više zato što sam ja htela da me obrlati, nego što on misli da je to uradio sam, bez moje pomoći. Neka ga. Ono što ne znaš, ne može ni da ti smeta.

A ja prihvatila tu kombinaciju isključivo iz zdravstvenih razloga, više tehničke prirode, jer sam čula, ako se ne jebeš dugo, može ponovo da ti zaraste, pa ko velim… ajd’ zdravlja radi. I tako i bi.

Zajebavala me koleginica kada smo skoro bile na nekom seminaru, pa se za mene nahvatala neka paučina dok smo šetale, i povika: „Crna ženo, tebe paučina uVatila i po očima, ima da oćoraviš od nejebice“. I ja šta ću.. zdravlje mi je vazda na poslednjem mestu, ali da idem ćorava – nedolazuobzir!

S obzirom na situaciju, naši susreti se dešavaju vikendom, što je ok, jer nemam obavezu da ustajem u 6 kao radnim danima, ali opet ustajem mnogo ranije nego što sam navikla vikendima. Šta je problem, pitate se vi, ranoranioci?

Kako bre da se j***m kada ni oči pošteno nisam otvorila? Ne znam ni gde me vodi, ni šta će da mi radi, mogu samo da pretpostavim, ali rano je za pretpostavke, a ja mozak uglavnom vikendom i u ranim jutarnjim časovima ne koristim.

Ko je njemu kriv što ustaje u 5. Što ne može da dočeka 11. A usput obavi i vožnju biciklom, i tuširanje i brijanje, i 15min u masažeru, i doručkuje, i kafu popije, udidi se kao mlada i sve to odradi do 7.

Ja prijatelju u 7 još spavam. U 8 pijem kafu do 9. A od 9-11 obavim sve to, bez masažera i jedva stignem na vreme da izađem. Obično mi se čarape uvrte oko dupeta, zaboravim da navučem brus, nalakiram nokte pa se sva umackam, i izađem znojavija nego što sam bila letos na +40. I tako zadihana da se jebavam, dok moj mozak još nije shvatio da je napustio stanište? Muka.

Obećao je da će da me kazni za svako moje kašnjenje. I smeškao se. Zlobno. Evo brinem…

*****************

PS Ovaj post je bio u draftu par godina. Što ga nisam objavila – nemam pojma. Dakle, džaba sam brinula. Evo me u jednom komadu. A on… on se u međuvremenu šlogir’o. Bukvalno. 

Lepo ja vama pričam kako sam fina jedna osobica koja ne ume da se svađa, a vi mi bre ništa ne verujete.

Aj’ sedite časkom da vam ispričam kako sam doživela katarzu. Danas joj dajem četr’es dana, red je da prisustvujete, valjda smo neka jebena familija, (WordPress-e zatvori oči sada!) pod istim krovom jedemo govna godinama.

Pre izvesnog vremena, igrom slučaja, morala sam da menjam sekretaricu dva dana. Ja sam taj posao obavljala dobrih 11 godina u ovoj firmi, i još neko vreme u bivšoj, dakle, poznato mi je sve. I da moram da lažem, i da se nasmejem strankama, i da direktoru titram jajca (Bogu fala ne bukvalno). Vazda sam imala neke direktore pune kompleksa, bilo je i ćelavih, nadrndanih, pičkopaćenika, pijandura, al’ svi su bili niski, pa sam te njihove frustracije pravdala višom nižom silom, lošom genetikom, kompleksima iz rane mladosti, šta znam više čega, al’ da su bili kompleksaši, vala jesu, svi do jednog. Al’ ovaj poslednji je na sve to još i prgav. Ne dozvoljava da mu se protivreči, misli da je samo on u pravu, voli da ima publiku dok ponižava zaposlene i obožava da kinji podređene.

Elem, za ta dva dana napičio me je samo jednom, jer nisam imala pojma koga mi je rekao da pozovem, nikad čula ni ime ni prezime. Napiči on mene tu pred kolegom kako moram sve da znam ako mislim da radim za njega (?!?). Gledam ga ja pa se mislim, ja ne radim za njega, nije on napravio ovu firmu, nego došao kao i masa direktora pre njega da se okoristi, al’ ovaj voli i ljude da kinji, ponižava, da se dere, beči, peči… Nego mi nije bio dan za svađu, veća mi je muka bila što sam morala da sedim tu, i ajd’ prećutim.

Al’ se nekako namesti posle par dana da me napiči pošteno, dok sam kopirala neki poziv za sastanak. Greška je moja, priznajem, nisam podelila poziv, nisam ga ni pročitala, radila sam nešto što mi je ostalo od prethodnog dana, i naravno desi se da je taj sastanak baš tog dana, i to ne bilo kakav sastanak, nego baš bitan, i aupičkumaterinu.

Zove me sekretarica, pita gde je poziv, rekoh evo ga, šta je bilo? „Aj’ donesi dole da iskopiram, direktor histeriše što nisi dala šefovima“. Siđem sprat niže, ponesem joj, ona gurnu onaj poziv u skalameriju neku da ga umnoži, al’ cvrc, sporo to, rekoh: „Daj, idem ja u kopirnicu, brzo ću“. Krenem ja, ona viče za mnom da požurim, da će ovaj da poludi…

Da jadi budu veći, zaglavi mi se papir u kopir aparatu, jedva ga izvukoh celog, al’ poziv na više strana, sa nekim materijalom kao prilogom, aparat krš živi, i sve to traje i traje i traaaje, kad čujem ovog ludaka kako urla na sekretaricu, al’ spominje i moje ime. Au jebote, pomislih, sada će da dođe do kopirnice. Kad evo ga!

Stoji onako mali, u odelu, udidio se, viče s’ vrata nešto a počeo sa: „Jesam li ja rekao da predmeti moraju da budu podeljeni šefovima u pola 8, a vi kada dolazite!?!?!?!?!“  – Ja došla pre 8, šta je problem? „Problem, sve je problem! A za to dolaženje ćete sa generalnim“ Ja opet: Okej, kriva sam, šta je problem?

„Počeću da kažnjavam blablabla… “ – U redu, okej?

I ja pravo da vam kažem uopšte njega dalje nisam slušala. On je stajao preko puta mene, iskolačio oči, raširio ruke, volumen otišao na maksimum, a ja tu frekvenciju stvarno ne mogu da registrujem, nego ga gledam onako polunadrkano, al’ ćutim pičkamimaterina mutava, ćutim jebote eeeeeee

Drao se on tako neko vreme, a meni u glavi samo jedno: veća sam od njega, mogu u zubima da ga nosim, ako je hteo da izazove strah kod mene, e tu se baš prešao, kažu da voli da vidi kada žene plaču dok ih riba, ni taj film nije gledao. Nego mi u glavi još jedna stvar, da l’ da mu kažem da spusti ton, ili da se okrenem i odem, a opet nemam gde, on ispred mene, iza mene prozor. Da l’ da ga zagrlim, podignem, pomazim po glavi, vidim čovek nesrećan, pocrveneo, nije mu bilo dobro. Nije ni meni, neću da lažem, iznervirala sam se što sam sve vreme razmišljala da mu kažem da se ne dere, a nisam. I ode on na sastanak, ja u svoju kancelariju da sačekam prigodan trenutak da siđem dole i da mu skrenem pažnju na ponašanje . I ne odoh. Ubediše me koleginice da taj odlazak može samo da se produbi u još veći konflikt, a šta će mi to u životu. I zaista, ne treba mi. Meni ga posle bilo žao, šefovima bilo žao mene, i meni je mene bilo žao i to je to. I tad doživeh katarzu.

Htela sam da mu se ne javljam na hodniku kad ga vidim, nego me zatekao sutradan kako se cerekam sa kolegom na stepeništu, i ja debilka, po navici: „Dobar dan“, on uzvrati i ajukurac, propade mi plan.

Ne valja mi to što brzo zaboravljam neke stvari. Moraću da poradim na tome. I da ne budem više mutava, jer kao što kaže pesma neka „najjači samo opstaju“. Ima tu istine, ima…

Apdejt:

Pitah ja portira pre neki dan šta je on meni sve rekao, kaže: „Vi ste prvo rekli kod sekretarice u kancelariji: „Boli me kurac“, a onda je pretio da će da Vas kazni, da idete kod generalnog…“

I sad nešto razmišljam, stvarno sam rekla da me boli kurac, poprilično glasno, i možda je to bila ta inicijalna kapisla za sve ono što je sledilo posle toga, ko će ga znati.

Apdejt apdejta:

Moj i dosije još jedne koleginice danas su završili kod direktora na stolu. Tiru riru, tiru riru…

Apdejt apdejtovanog apdejta:

Smanjili mi koeficijent. Kažu – moralo zakonski. 

Elem, ne verujem ja da je to zbog onog „bolimekurac“ momenta, ni zbog konflikta u kopirnici, niti zbog toga što sam Sindikat pitala što nam cena rada nije onolika kolika je propisana Zakonom, ne verujem ni da je zato što sam rukovodiocu pravnog sektora letos rekla da ide u pičkulepumaterinu i da se jebe i još zalupila slušalicu. Ali sigurno znam da nije zbog posla koji obavljam, jer tu sam mag

Sada pokušavam da povratim svoj koeficijent legalno, malo plačem, malo budem nadrkana, malo idem kod generalnog (to nije ovaj mali nadrkani), al’ rešiće se to, nadam se uskoro. 

I to vam je to pametne moje glavice

Spontano odabrana slika iz kućne datoteke

Nego, kad smo već kod kupusa, jeste stavili da se kiseli? 

PS Sve hoću da vas pitam, je l’ moguće da ste ovo čitali do kraja? Ccc… Nikada od vas tviteraš!

Pa de ste pičkamumaterina? 

Ja vas nešto uželela, pa rekoh ajde da navratim, da vam se izjadam jer znam da ste vazda podržavali moje ne baš mnogo pametne ideje. Al’ pošto je meni i dalje bitno da vas smaram, a vama da me zajebavate, svečano vas obaveštavam da sam krenula na časove engleskog jezika. 

Koji će to meni u ovim godinama pitaju se vaše pametne glavice znate-već-čega

Spontano odabrana slika iz kućne datoteke

Ne trebaju mi, realno. Šta sam naučila pre 30-40 godina već sam i zaboravila. Zbog posla mi svakako ne treba. Al’ što ono kažu „kad je džabe i sirće je slatko“ tako i meni bilo baš slatko da se prijavim i da „kao“ napravim neku promenu u životu.  

Prvo nas testirali pismeno, pa usmeno, gde nisam baš pokazala sve adute svog neznanja, al’ mi je vlasnica škole rekla da posedujem pasivno znanje i da će ono kad-tad da ispliva. 

Krenem ti ja tako na časove, entuzijazam naras’o k’o testo, em palim ranije s’ posla, em se kikoćem na času ko seoska mlada, sve mi smešno i što je najbitnije – neopterećujuće. Profanka je fenomenalna, verovatno čupa kosu kad kreće na čas, al’ neko nju plaća za to čupanje, šta ću joj ja. 

Imali jedan dan temu: „Moj uobičajeni dan“ i ja napišem: ustanem, spremim se, dođem na posao, odradim 8h, dođem kući na skuvano i sređeno (dobro, priznajem, rekla sam da imam robove), dremnem jedno sat, dva do pet, ustanem a čeka me skuvana kafa i nešto slatko i naravno – Zadruga. 

Ustane Snežana (koleginica) i počne (parafraziraću): Ustanem u 5, vodim kuče u šetnju pola sata, dođemo kući, operem mu šape, probudim babu (svekrvu), donesem joj kafu, cigaretu i lekove u krevet, presvučem babu i posteljinu, očistim i naseckam voće za ćerku, ostalima napravim vitaminski smuti, dođem na posao, radim 8h, kad se vratim popodne postavim sto, ručamo, operem sudove, izvedem kera u šetnju 2 sata pored Save, svratim u prodavnicu, dođem kući, operem keru šape,  spremim ručak za sutra, preslišam dete kad dođe iz škole, spremim večeru, operem sudove, presvučem svekrvu (nepokretna je), istuširam se, legnem. 

Pa pičkamumaterina Snežana! ŠTO PROČITA DOMAĆI PRE MENE?! – kriknem ja k’o ranjena zver. 

Tičerka, mogu ja da ispravim ovaj domaći, dodala bih još neki detalj? 

„Možete„.

Okej, DAKLE: ustanem, krenem u kupatilo, OTVORIM VRATA, ZATVORIM VRATA, umijem se, operem zube, OTVORIM VRATA, ZATVORIM VRATA, našminkam se. UĐEM U AUTOBUS, IZAĐEM IZ AUTOBUSA, UĐEM U FIRMU…  etc. etc.

Pa pičkamumaterina, i ja se izgleda sita naradim, al’ ti bi Snežana mogla da imaš mnogo manje obaveza kad bi se rešila babe i kera, jesi razmišljala o tome? 

Naravno, dobijem STENDING OVEJŠN. 

Sledeći domaći bio je da napišemo nešto o sebi i ja lepo između ostalog napišem i da imam dečka. Da je Francuz, da mi puno znači u životu, da je mlađi od mene, da volim da ga kupam i da je mirišljav. Da je dveiljadešesto godište, i da svi znamo za izreku „AGE IS JUST A NUMBER, and JAIL IS JUST A ROOM“ te da meni ta razlika u godinama ne smeta i da bih volela da je još mlađi. Da se zove Pežo a preziva 207 i da smo zvanično registrovani 07. juna.

Pa ne može mene jedna Snežana da prejebe u sastavima sve i da ima 7 patuljaka, a svi  znamo da nema. 

Elem, imali smo test pre dve nedelje, i mogu vam reći da sam vrlo ponosna na 73% svog znanja, u odnosu na neke od po 52 i 63%, dakle KIDAM OVAJ ENGLESKI. 

Imala bih jedno intimno pitanje za vas: Šud aj stej or šud aj gou?

Šalim se, evo idem, znam gde su vrata!

Al’ vratiću se da vas propitam s kim pijete čaj u pet i s kim se znate-vi-dobro-šta?

…možda bi to i bilo najbolje.

Aj’ sedite minut, dva, moram na brzinu da se ispovedim. A kome ću, kad ni u popa ni u Boga ne verujem, nego vama, dobrim dušama internetskim, vazda ste za mene imali razumevanja vazda ste me podržavali u raznim glupostima, i evo, ne sećam se da sam vas nešto poslušala jer  ni vi baš niste čisti uglavu  

Priznajem evo, nit’ sam vas čitala, nit’ komentarisala. Nešto nisam sva svoja povremeno, a kad nisam svoja tek nisam ni vaša nit’ ste vi moji, i to sam vam objasnila i stidim se malo. 

Generalno i nemam neki problem, deca se zaposlila, baba solidna k’o Bogdanović, ja tako-tako, ne žalim se. I tu moju idilu povremeno naruši ovo malo žensko dete jer se mnogo nervira zbog posla.

Pa jebem ti posao, evo posla ima rekli ovi na televiziji, al’ narod neće da radi!

Daj otkaz, ko im jebe mater imperijalističku, pa i naši daju odlične uslove za rad, i super plate, i sad će da povećaju minimalnu cenu rada a i naši direktori nisu kao strani, oni ne daju veliku platu, ali ti je daju kao da je iz njihovog džepa.

Daj im otkaz! Oni vam tamo donose svašta da jedete i pijete, a boga mi i da se zasladite, imate gde i da odmorite, vidiš kako hoće da vas drže non-stop u firmi, da vas natove k’o prasad, pa da ne možete iz nje da izađete kroz vrata, pa da onda radite 24h i da belog dana ne vidite, ni majku, ni babu, ni dečka naopako, naopako.

Naravno, daj otkaz! Pa nisi blesava da se lečiš po privatnim klinikama i da ti to firma plaća, kad lepo možeš da se lečiš u našim zdravstvenim ustanovama, evo rekli na televiziji da će da ih renoviraju. 

Otkaz da daš, nego šta! I ljudi su tamo govna, slažem se. Arogantni su, nisu kolegijalni, sve si u pravu. To u našim firmama ne postoji, mi imamo samo „mila moja“ i „draga moja“ osobe, i „mico, cico i maco“ osobe + nekoliko „nije to u opisu mog radnog mesta“ i „idi nosi to onoj budali tamo, taj/ta voli da radi“ al’ arogantne nemamo. Ne.

**************

Mala digresija: Pre dva meseca na času engleskog smo imali da popunimo neki upitnik u stilu „Šta vam je najbitnije na poslu“ pa bile poređane reči: plata, dužina godišnjeg odmora, parking mesto, mogućnost brzog napredovanja, okruženje (ljudi), službena putovanja… I ja poređala: plata, godišnji, okruženje. Jedna koleginica zaokružila sve, druga platu i napredovanje… 

I tu se zamislim…

Stvarno je bitno sa kim radiš, sarađuješ, piješ kafu, provodiš neko vreme u nekom prostoru. Ja ni na tviteru ne mogu da pratim ljude koji mrače, koji mi troše energiju i smaraju brateeeee 

Elem, pitanje za vas glasi: 

Da li sam ja normalna što je podržavam u tome da da otkaz, jer je njeno zdravlje i duševni mir preči od svih para, uslova i pogodnosti na ovom svetu? 

PS E, da, slom živaca bogufala ne mogu da doživim, što bi rekla @precvetala „Žaomie, već su pokidani“