Kakva crna Švicarska? K’o švicarski sir! 

Sve rupa do rupe: u novčaniku, u budžetu, na laktu, na gaćama, u glavi, u sećanju, na karticama, o čarapama i da ne govorim (mada možda dugo nisam sekla nokte – proveriti).

Od svih rupa, meni je nekako najmilija ona u glavi. Samo mi promaja smeta. Sve drugo može da dođe i prođe, bude i ne bude, desi se il’ ne desi, al’ kad udari na sinuse, veće muke nema. 

Da je kosmičke pravde, ja bih direktno posle objave ovog posta trebala da odem u neku Švicarsku banju na oporavak, al’ ne insistiram toliko na banji, koliko na čokoladama, za koje znamo da popravljaju raspoloženje.

Bolje raspoloženje – mir u kući.

Dobro, da je one latinske BONUS PENIS PAX IN DOMUS, bio bi pun pogodak, al’ šta će meni penis, kad ja mogu veštački da napravim mir. Bolje veštački mir, nego bonus penis i to još u domu mome, juuu naopako deca da me čuju pomislili bi da ih zaista nisam našla u kupusu!

A nisam. Donela mi roda, evoovogamikrstaakolažem! 

Opet, da je pravde, zbog tog mog bezgrešnog začeća, i to DVA puta, red bi bio da budem svetica, da me na ikone meću, i da se svakomalo krste kad prođu pored mene i mog blaženog osmeha, dan da im ulepšam, noć da olakšam. 

Al’ pravda je slepa, to vidimo i ovih dana po novinama. Zgaziš čoveka – oslobode te. Pregaziš devojku – ništa. Prebiješ ženu – vrate te da je opet prebiješ. Pa opet. I opet.

I čemu ja da se nadam? Nit ikone, nit penisa.

Ostaju mi samo rupe.

Neke da zakrpim, neke da zalijem betonom, neke da pokrijem rukom, neke da sakrijem od pogleda, neke da ostanu…jer nema za svaku rupu idealno rešenje, kao što recimo postoji idealno rešenje za Prokop, BGDH2O, žičaru, brzi voz.

Al’ to nisu rupe!

To je skoro pa Švicarska. 

Šta mi treba da vam ja ovde pričam svoje blamove, stvarno ne znam. Valjda mislim da se tako oslobađam krivice, sramote, teskobe neke…

Kao i svaki hipohondar, čim osetim da mi nešto ne štima u organizmu, ja se brže uhvatim za kvaku od doma zdravlja, nego što babe zauzmu sedište u busu. I naravno, odmah kmečim doktorki kako mi je loše, kako ću da umrem, kako me boli i ovde i ovde, a Boga mi i ovde, a ona grešna samo piše upute: za laboratoriju, za otorinolaringologa, za UZ abdomena, prepisuje mi neke gelove, kapi, tablete, daje savete…

Iskukah ja tako uput za pregled abdomena, ali avaj… slobodni termini posle Nove godine. Džaba što ja pričam ovoj šalteruši da me bubreg boli sada i da će možda u januaru da mi daju 40 dana, ne jebe me ni 2%.

Realno, koji će mi kurac uput ako mene bubreg boli dva dana pre posete doktorki, i u tom momentu dok sam na šalteru, a dobijem uput za 2016. i to ko zna za koji mesec.

Kmečim tamo, al’ ova milosti nema: „Javite se krajem decembra, kada dobijemo raspored za januar“.

Srećom, pa se sažalila neka pacijentkinja i onako mi kroz šapat kaže: „Popnite se na sprat pa lično pitajte doktorku, primiće vas sigurno“.

Odvezoh se ja na I sprat liftom kao teeeeški bolesnik, jer, je l’ te… meni je krenuo kamen iz bubrega. Ma kakav crni kamen, stena!

A na spratu gužvica onako ne baš neka. Možda ni desetak pacijenata. Pitam sestre (sada novi obruč šalteruša) može li se kod dr da je nešto priupitam. „Može, naravno, samo kad izađe pacijent“. A meni milo, sve cupkam pored ordinacije, saĆu svojim oratorskim sposobnostima da je obrlatim i eto meni UZ u istom danu!

Izađe pacijentkinja, izađe doktorka, a ja brže-bolje skočim ispred nje kao da mi nije ništa i objasnim da me boli bubreg i da mi treba pregled. „Imate li zakazano?“  – Ne. Sada mi je dr Radojka dala uput jer me mnogo boli pa ako možete…

Ne izustih do kraja, a ova me napade „Ne dolazi u obzir! Niste pripremljeni za UZ, idite na šalter, zakažite blablabla… ovde su zakazali ljudi mnogo pre vas pa čekaju, šta vi mislite… „

Zemljo otvori se!!!  Gde se gasiš ženo, mislim se u sebi, ajd’ umukni, začepi, imam svoju muku.

Smestim svoj cenjeni gluteus na stolicu, zauzmem niski start i počnem da propitujem pacijente kada imaju zakazani termin. Neki su me gledali belo, neki i nisu, valjda vide da me saterala muka, ali odgovaraju.

Išla sam logikom: ima sigurno mnogo onih kojima je pregled trebao hitno, ali nije bilo termina, pa su odustali i otišli kod privatnika. Pokušaću još jednom, nek se dernja, malo ćemo da se vređamo, šta nam teško…

Provalim ja da su se svi „zakazani“ uveliko pregledali, sada čekam dr da izađe iz ordinacije pa da počnem da kmečim, da jaučem, da glumim nešto, ne znam ni sama šta, to ću smisliti u hodu.

Izlazi ona a ja je pogledam onako skrhano i kažem „Doktorka, ostala sam vam samo ja, neću mnogo da vas davim, samo mi pogledajte desni bubreg i ja nestajem iz vašeg života zauvek“.

Nećkala se ona još malo, na kraju mi istrgnu knjižicu iz ruke, odnese kod šalteruša i pozva me unutra.

Ja manja od makovog zrna. Mislim se, ako imam kamen, iz ordinacije ne izlazim taman me tukli i govnjivim motkama terali.

Pita me za godište, ja rekoh. Eeeee tu ona omekša naprasno. „Generacijo, sada ćemo da napravimo jedan detaljan pregled“

Doktorka, ma pogledajte mi samo desni bubreg, tu me boli, ovo drugo mi ne treba trenutno, ne muči me, upala sam preko reda, neću da vam oduzimam vreme, znam ja da vi imate posla preko glave blablablablablaaa

Ućutka me doktorka, ispregleda detaljno i na kraju zadovoljno reče: „Vi ste mi danas jedini pacijent sa dijagnozom B.O.“

Žurkaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Eto!

Nije teško kukati, to sam htela da vam kažem. Malo blama, malo drame, malo glume i voila – UZ u istom danu!

PS Ovaj post je bio u draftu i čekao jadničak da ga oplemenim nekom slikom.  I ja čekam da se udam za tajkuna, i ništa. Čekajući, oboleću i ko će me onda takvu. Neko iz mase? Ne, m? Ccc… 

Pa ‘de ste pošli, grdni?

GDE!?

Ko još danas ima vremena/para/živaca/prostora da  zove u goste? Ko je, na kraju krajeva, blesav da se deranžira kad mu nije ni do seksa za jednu noć? 

Neko? Bilo ko?

Tako sam i mislila!

Ja od kako sam raskinula sa dečkom, imam želju da nekoga gnjavim, kinjim, šaljem besmislene emotikone, ćaskam o tegobama raznoraznim, vremenskim prilikama i neprilikama, putovanjima u toplije krajeve, mada mi nije strano ni razmenjivanje recepata, ćaskanje o muško-ženskim odnosima, skupoći, nepravdi…itd.

I, koga bih ja da kinjim nego vas, pametne moje glavice jedne lisnate povrćke:*♥

Spontano odabrana slika iz kućne datoteke

U to ime, ja vas pozivam da me kontaktirate na sledeći mail, pa da se isćakulamo dok nam prsti ne utrnu i slova se ne izbrišu sa tastature.

Šalim se, samo dok mi ne dosadite, pa vas posle meTnem na blok. Upisuj tamo:

bisenijazarezdragomije@gmail.com

Naravno, nit’ sam Bisenija, nit’ mi je drago, al’ samo napred, ne ustručavajte se, kad vas vidim „tamo“ praviću se da nisam online, poruke verovatno neću ni da čitam, nego direktno da bacam u kantu za otpatke, naći ću ja već neki razlog da vas se rešim, ali TEK kada nađem dečka ili se ponovo pomirim sa bivšim.

Ne brinite, ja „dečka“ ne mogu da nađem, nije to 100e pa da ima na svakom ćošku,  a sa ovim se mirim svake treće godine.

Vaša sam, dakle, do 2018. 

Dobro mi došli, i još bolje vas snašla! 

De ste, šta se radi? (retoričko pitanje)

Da vam ispričam tužnu priču koju želim da ostavim pre proleća, da istrune u zimi, i da se nikada više nikome ne ponovi, a naročito ne meni. 

Počeo bojler da mi curka, kap po kap, u nepravilnim razmacima od 45-78 sec. Ne budem lenja, pozovem vodoinstalatera, dečko dođe, da dijagnozu, ne naplati ništa (već je radio kod nas u stanu relativno skoro) i kaže, kada kupite bojler, javite se. 

Izguglam ja na netu bojler, dopade mi se na prvi pogled. Kol’ko? Tolko. Aminujem ja sve preko email-a, doneše danas po dogovoru. Povelika kutija, nije mi jasno, znam da sam naručila SLIM (tanani) bojler, kad ono neki debeljuškast, ajd’ šta ću, nema nazad.

Pitam babu „da zovem ovog dečka?“, kaže baba (sve joj jebem da joj jebem – ispostaviće se kasnije zašto) – „pozovi nekog drugog, mora da ima jeftinije“. 

Nazovem, pogodim  za 3.000 da mi zameni bojler i bateriju na lavabou. OK, ovaj dečko koji je dao dijagnozu bojleru tražio je za isti posao 4.500, pa je to bio presudni momenat da se odlučimo za ovog (kasnije će se ispostaviti) gulanfera.

Dođe on, a već po telefonskom razgovoru mnogo je nešto mjaukao s one strane, pa nikako vezu da prekine, dakle, dođe on, pozdravi se, drago njemu, a drago i nama što je uopšte došao jer je kasnio skoro 2h.

Pojavi se oko 19:30 rekoh.. „Super, cena je svuda posle 19h 50% niža, aj’te izvol’te.. „

„Nijesam čuo ja za to“ reče kroz kiseo osmeh.

Ima, ima, eno i tu na ćošku, piše na pekari.. 

Nas dve onako narodske žene, sve fino sa njim, okrenemo na šalu, keva i ne, a meni došlo, kao da mi je neko platio da se sprdam. Pitam ga odakle je, kaže iz Berana. 

„Ćuti“, rekoh, „nemoj baba da te čuje, ona mrzi Crnogorce“. Pa se proderem: „Kevo, jesi  rekla da više mrziš one iz Berana ili iz Podgorice?“, a ona će grešna „Samo Vasojeviće“ (otac mi od te bande). 

Ja mislim da je to bio presudan trenutak kada je počeo da otkucava taksimetar! 

Pa rekoh Crnogorci ne vole da rade, ti mora da si neki s’ greškom. A on me gleda i kaže: „Da ti se te oči tako ne smeju, možda bih se i uvredio“. 

„Šalim se“, rekoh, „ma i ja sam Crnogorka, samo lenja, al’ mogu kafu da ti skuvam iako ni to ne umem, al’ imam dobru volju“.

„Je l’ ja to treba da budem počastvovan“?

„Jok more, nego da razmisliš dobro da li ćeš da je popiješ, ja ne bih mnogo rizikovala“. 

I smeškamo se mi tako, pitam ga „kakvu kafu piješ“, kaže „Jaku kao ja a slatku kao ti“. „Znači spet kašika šećera, doobroo“. 

Odem ja u kujnu kad odjednom čujem „E jebiga! Pa gde sad ovo… „

Uđem, a on pokazuje na ventil u zidu, počela da curi voda. KAKO bre!? Pa nije curela. Tek će on: „Staro je ovde sve, trebalo bi da se zameni da budete mirni duže vreme“.

Ali kako voda iz ventila, pa primetila bih.

„Eto, slabo to… „

OK, imaš li ti ventil kod sebe?

„Imam.“

Dobro, menjamo.

Tek da znate, današnji bojleri nemaju sigurnosni ventil u pakovanju, kao ni šrafove da se okači isti na zid. Znači + sigurnosni ventil + šrafovi.

Nakači on bojler, ostalo da poveže struju. Kratak kabl.

Imaš li ti…

„IMAM!“ Ode do kola, donese.

Donese pre toga i šrafove i ventil. Poveza kraći kabl sa ovim što je doneo, čačnu nešto, struja u celom stanu nestade 3x, kaže faza neka, šta li.. Okači bojler, pređe na bateriju za lavabo. E tamo ništa nije falilo.

Ja mu u međuvremenu skuvala jednu kafu, pa drugu, e kod druge ja već počinjem da se interesujem za cenu, ali on samo viče, „Ništa ne brini, zbog tog tvog pogleda cena ide dole ihaaaaj.“

A ima li nešto gratis? Evo nešto mi kaplje voda u kuhinji kad je ostavim na toplo, ali čim prebacim na hladno sve je ok. Pogleda on iz sedećeg položaja – reče „Nije to ništa, do minut se toleriše to kapanje, ali cevi su ti za menjanje, eto to je gratis zbog očiju tih tvojih“

!?! 

Da vam iskreno priznam ja sam se kikotala kao seoska mlada pred jebanje. 

Ček, reci ti meni koliko to sve košta, da  znam da li da na vreme popijem bensedin.

„Ne brini, neće puno, rekao sam ti.“ 

Ok, samo da ti kažem, ove kafe što sam ti skuvala, a ja kafe ne kuvam, kao i limunadu što sam ti napravila od poslednjeg limuna u kući pored bolesne majke i dvoje dece, i te slatkiše uz kafu koje sam ručno pravila (kupila „Medelu“), spremala kuću ceo dan iako to radim isključivo nedeljom, i ovaj kikiriki koji sam ubrala i sama ispekla (70 dinara 200 gr).. mislim da ti meni dođeš 500 dinara, ali, oprostiću ti, red je, prvi si mi put došao u kuću. 

„Nije problem“ kaže, „daću i 1000.“

Elem, zameni on meni cevi od bojlera u kuhinji, iako stvarno ne znam zašto, al’ gratis je gratis, neka je, kud ga i pitah.

Sede on ponovo, uze svoj notesčić plavi, piše, piše, pišeeee… i podvuče.

Koliko?

„8.800“

Aaaaaaaaaa! Pa odakle meni 8.800?

Kad će pametna keva: „Toliko je koliko je, pošteno je odradio, i namučio se, zamenio sve, samo da budemo mirni“. A ja u novčaniku 4.000 – računam da mi ostaje još 1000 do ponedeljka.

Ode baba u sobu, uze od dečije školarine još 5000, dade ovom gulanferu i ispratismo ga. 

E, da, još jedan detalj je bio, ali ne mogu da se setim da li pre ili posle cifre koju mi je izgovorio. Mislim posle, ali nisam baš sigurna. Drži onaj plavi blokčić i pita me: „Da li da prežvrljam ovaj broj ili mogu da budem slobodan da te pozovem na kafu?“ Ma rekoh, neeeee, ja volim da se šalim, a ti izvini ako je nešto bilo neumesno, iako mislim da smo bili dobri domaćini. Ustade, rukovasmo se, još jednom me je pitao da li da briše broj, rekoh da, naravno i to je bilo to. 

Baba, kad ispratih ovog samo reče: „Jebomupasmater, nije mi vratio 200 dinara“

Elem…

Čvrsto sam uverena da jedan sigurnosni ventil, jedan ventil u zidu, dva šrafa kojima se kači bojler na zid, pola metra kabla i dva para cevi za dovod vode (od kojih je jedno gratis?!) ne koštaju više od 3.000 + one 3000 što smo se dogovorili za bojler i bateriju na lavabou to je 6.000.

Da li je moguće da je još 2.800 dinara naplatio zamenu ventila u zidu (jer je to bio extra posao) i što je 2x otišao do šahta da isključi pa onda uključi vodu)? 

Jebite me ako znam koliko šta košta, ali znam da je preterao, a to ću (bar sebi) da dokažem još koliko u ponedeljak a onda ću da ga nazovem i da mu kažem šta mi je na duši. A ako sam pogrešila, neka greh ide na moju dušu. Na račun je već otišao. 

Ima još par sitnica, kukala sam na tw i niko me ne jebe ni 2%. Mora da su svi vodoinstalateri. Banda!

I za kraj – beeeeeeeeeee

PS Ne dozvolite da vam bilo šta rade u stanu pre nego što utvrdite cenu. Čak i kada su ekstra radovi u pitanju. Nije sramota pitati. Sramota je biti budala (kao ja) 

Kad nešto krene naopako, krene od ponedeljka, pa kad se zaustavi. 

Prošlog ponedeljka krenem na posao na vreme, pokvari se autobus. Uletim u drugi na drugoj liniji kako bih navatala tramvaj. Tramvaji ne rade, tj. radi jedan u lokalu (što mi ništa ne znači) i ode mi ispred nosa. 

Okej, idem busom. Dok sam čekala bus, kupim doručak (jogurt u čaši i neke kifle). Dođe jebena 27-mica puna kao konzerva sardina. Klaj, klaj, više se zadržavamo na stanicama dok izađu i uđu putnici, nego što se realno vozimo. Shvatim – zakasniću! 

Ako zakasnim – najebaću!

Dok sam se gurala ka vratima da siđem kod Pravnog, ispadne mi kesa sa doručkom. Podignem je, izađem, skapiram da nemam dovoljno para za taxi. Trk na bankomat. Unesem iznos – nema sredstava!?! Unesem ponovo – isto. Još jednom – opet isto. Znam da me bankomat laže, ajde traži drugi. Odmah iza ćoška u Beogradskoj Zona 24/7. Dakle, ubacim karticu da bi mi se otvorila vrata, pa tek onda unutra podižem pare sa bankomata.

Gurnem karticu – vrata se ne otvaraju. Piše „ponoviti postupak“. Ponovim još 2-3 puta – ćorak. O svetijebemnejebano, šta sada? Srećom, nalete neka devojka, gurnu karticu, naravno njena radi, i otvoriše se vrata Raja. Podignem pare i ajd’ na ulicu da ganjam taxi.

Uhvatih neki peti, šesti. Šta je ovo narode, sve se nema a vozikate se taksijem, a!?! 

Ulazim u taksi, ne uvučem nogu na vreme, božemeprosti kao da mi je oduzeta, i opalim se vratima po stopalu. Aućh! 

Stigoh u firmu kao Čavić, u poslednjoj stotinki. Uopa! Nema ribanja, direktore! Ja stigla, vi nebitni! 

Masiram nogu, pričam koleZinicama šta je bilo u petak (to ću posle da vam napišem ako ne zaboravim), dolazi druga koleginica da mi kaže kako moram da prihvatim još jedan od papira i da vodim evidenciju o još nekoliko papira, kako je to sve povezano, nebitno, kenja ona, a ja samo razmišljam kako ću da eskiviram, nisam ni ja majmunka najveća. 

Došla pauza, ja gurnem ruku da izvadim kifle i jogurt, a ono jogurt puk0. Pola se prosulo po kesi, natopilo kesu s’ kiflama, ali glad ne priznaje te situacije, vadi kifle, pij jogurt, jedi govna i tako… prođe dan.

Mislim da sam imala još neku neprijatnost tog dana, ali pokušavam i ovo da zaboravim, te ne bih da analiziram prošlost, glava mi je na ramenima, znači – dobro je!

Sutradan se ja namunjila da onoj koleginici od juče vratim taj papir uz koji se nadovezuje još 3 papira + neki rokovi koji moraju da se ispoštuju. Odem kod nje u kancelariju, sede njih dve, a ja počinjem sa uvodom: „Pročitala sam Pravilnik, i gde si ti videla mene u svemu ovome“. Tek će ona: „Nisam nigde, rekao tehnički“. 

Ček bre, šta će meni tvoji papiri koje si do juče vodila ti dve decenije unazad? 

„Pa ni meni više ne trebaju. U stvari treba mi sada samo jedan papir. I još jedan, ali samo da nešto upišem u treći papir i onda izdamo to što izdajemo“. 

A kome ide ovaj prvi papir? – „Obrađivaču predmeta“. A onaj drugi ide tamo? „Ide.“ A treći ostaje meni dok ne stigne četvrti koji ostaje meni a tebi vraćam treći? – „Tako je“. 

Da vam kažem, ko je shvatio, shvatio je, papiri su nebitni u celoj priči, sledi nastavak. 

Između stolova ove dve koleginice, (jebite mi sve što postoji ako ikada u životu primetim bilo šta kod bilo koga, tačno i slona da imaju u ćošku, crnca u krilu, ovce po stolovima – dakle ništa ne primećujem, posebno kod osoba sa kojima sam strogo u poslovnim odnosima), primetim ja, ćorajka ćorava, malu staklenu kuglu sa Deda Mrazom u sred kugle, i onim pahuljicama po dnu, krenem da izbućkam, dohvatim postolje te kugle, podignem u vazduh, a ona kugla lagano spadne sa postolja, pređe mi preko šake, otkotrlja se po stolu, pa na stolicu i sa stolice  TRASSSSS na pod. 

Staklo se polomi, ona smrdljiva voda me isprska po nogama, kugla u paramparčad, postolje čitavo, a na njemu, kao kurac po sred čela stoji Deda Mraz. Jebo me da me jebo!

Šta da vam kažem. Umrla sam od smeha, pa mi je onda bilo neprijatno. Pa sam se izvinjavala. Pa se smejala. Pa pitala gde ima da se kupi. Pa se smejala, crvenela… a u glavi mi je bilo samo jedno: „GDE SU VRATA JEBEMTIŽIVOT!“

To je bilo to, a u petak, pre ovog ponedeljka, videla sam se sa onim gilipterom od majstora koji me je onomad odrao. Tražila sam da mi donese račun. I doneo je sa cenama samo njemu znanim. Srećom pa sam na netu detaljno saznala kakvi su prevaranti, račun nisam potpisala ali sam mu rekla da im se sprema grupna tužba (to sam blefirala), na šta mi je gulanfer odgovorio: „Koliko misliš da treba novca da ti vratim i da zaboravimo šta se desilo?“ – Samo da mi naplatiš realnu cenu. „Je l’ ok 3.000?“ – OK. 

I naravno, dao mi je 3.000.

Sve mislim da me je prokleo, pa mi se u ponedeljak i utorak sve ovo dešavalo. E đavo bi znao da li je… 

Vi kako ste? 

Da, da…

Banke će uskoro početi da se otimaju o mene, jer odana robinja je prava retkost.

Robovi obično traže način da pobegnu, ima slučajeva i da su se lišili života, ili lišili života svog gospodara, a ja sam ostala lojalna bankarskom sistemu, i ta naša veza je neraskidiva.

Taman kad pomislim „izdržaću, neće ovo više nikada da mi se desi, nisam ja toliko bogata da mažem guskino dupe maslom“ kad ono prtz! Vrisne bojler, pukne daska na wc šolji, pohabaju se cipele, treba vazda nešto za u kuću i šta drugo nego kuc-kuc, dobar dan, dobar dan, je l’ može – MOŽE! I voila – evo tebi sestro ovo i rollaj!

Al’ život je jedan, a kredita podosta, banaka još više pa biraj. Hoćeš sa fiksnom kamatom, ili u evrima, sa osiguranjem ili bez, na 5-10 godina – izvol’te. Poture mi ris papira da potpišem i aj’ ti sada lepo kući i čekaj da legne. A ja kao treba da budem srećna. I što je najgore – jesam.

Sve je stvar percepcije. Ja ono što mi legne na račun – računam da sam zaradila. A u stvari, posle par meseci počne ova bukagija da me žulja i tek se onda opasuljim.

I sve to nije bitno, robijam ja, šta ću, kad muka natera. Nego se plašim da sam dobila onaj Stokholmski sindrom koji je primenjen na mene i bankarski sistem, gde sam ja taoc a banke otmičari, i ja se kao onda vežem emotivno za otmičara, pa mi bude simpatičan, pa  počnem da opravdavam sve te visoke kamate i skrivene troškove, svo to zvanje na mobilni radi opominjanja za neplaćenu ratu ja doživljavam kao da oni u stvari samo žele da čuju moj umilni glas, muvkamo se malo i tako. 

I, dok traje ova naša čudna „veza“ ja sanjam o tome da me otme neki šeik, sultan, tajkun.

I da se razumemo, meni pare uopšte ne trebaju. Treba mi samo lagodan život u svili i kadifi, šerbet da pijem, dimije da nosim, Hurem da budem.

Nego, je l’ neko zainteresovan da mi bude žirant? Bilo ko…? Može i gej! Ne, a? OK. 

E, de ste? 

Jesam vam pričala kako često nemam meru, što u hrani, što u spavanju, često u kupovini osnovnih životnih namirnica? Svega mi malo! To je valjda neko prokletstvo, neka nesrećna karma što me prati odvajkada, možda su moji preci za to krivi, ne znam, ne mogu da dokažem.

I sve je to ok, mora i da se jede, i da se spava, i da bude frižider bar polupun. Al’ što sam prokleto alava kada imam kreditnu karticu pri sebi sa još slobodnih sredstava… e, to mi nije jasno…

Skoro sam je izmirila, došla do neverovatne nule u plusu, odahnula, obećala sebi da neću više da se zajebavam, i eto, držalo me mesec dana. 

Da ne dužim, odem u petak „samo da vidim“ šta je u „Jasminu“ na popustu, vidim slave nekih 60 godina postojanja, tako nešto, daju popust 20% do ponoći. 

Dakle – samo da vidim.

Dakle – popust 20%. 

Dakle kupim parfem.

Jedan.

Pa još jedan.

Dobro, ovaj drugi je bio na popustu 50%, čisto da znate, akcija traje do 30.06.

Elem, sjebendam ja tu devetiljadaineštodinara, a gaće na guzici poštene nemam, cipele u fazi raspadanja, gardAroba postala odavno tesna (i ne, u ovom slučaju to nikako nije sexy), baba treba da ide na operaciju, trebaće i tu neke pare… 

Al’ kad mrkne svest – čovek radi stvari što nikada ne bi uradio. E, tako je i meni „mrkla svest“ u petak. Što bi se ono reklo, ja sam u afektu kupila to što sam kupila. Ali dobro je to što sam ja u tom istom afektu mogla nekoga i da nedajBože ubijem, unakazim, napadnem.. I, kad iz tog ugla „afektivnog“ pogledam na celu situaciju, ja sam u stvari uradila dobro delo! Obradovala sam 2 osobe, sebe i potomkinju. 

Na putu ka kući pozovem ćerku i lepo joj objasnim šta sam uradila i da me ona sačeka na vratima da ja lepo skembam one parfeme i da čekam pravi trenutak da babu „iznenadim“. 

S vrata smestim ja to u plakar, ušuškam, ostavim za kasnije, dok istestiram babino raspoloženje i pritisak krvni.

Pri tom sam bila i u radnji, spuštam kese na sto i kažem „evo banane neke, kupila sam za 200 dinara“, kad će baba u vrisak „BANANE 200 DINARA!“

Noge mi utrnuše.

„Pa kako 200, juče su bile 150“ nastavlja baba.  – Nisu 200 nego sam kupila ZA 200, smirih babu. Domunđavam se sa ćerkom sada da slažem za cenu parfema, pa kažem „A da joj kažem da sam platila 7.000?“ tek će ona „nisi puno smanjila, i dalje je mnogo, vidiš kako je poludela za banane“, i smeje se.

-A što ti sada sušiš kosu, ideš negde?

„Rekla mi baba da idem u apoteku na prvoj stanici, tamo su jeftiniji lekovi“. – Ajde idem ja (ponudih se, šta mi teško, a valjda već proradila griža savesti).

„Taman joj reci da si uz lek dobila parfem za 1 dinar, a drugi si dobila gratis“

Odoh, kupim lek, baba sva srećna, uštedela 70 dinara. O sve ti jebem, tek mi onda bilo žao pa se mislim „šta napravih, ima daleko bilo majku da izgubim zbog gluposti“ pu, puuuu! Jebali me parfemi baš! Obadva. 

Sažeta istorija mojih grehova u jednoj rečenici:

Imam ja običaj da tako (a obično se desi da kupim nešto kada imamo najmanje para), dakle, kupim to nešto i sa vrata skočim da ljubim babu i kažem „Jaoooo, pa nisi trebalaaa, kako si znala da mi baš sada treba _______________ (to nešto što sam kupila)?“ i uvek upali, valjda zato što su sitnice i što je simpa.

Nastavljam ekspoze!

Danas sam pokušala da joj kažem kako je ćerki i meni već kupila poklon za rođendan. Baba se smeje, rekoh „daj čestitaj nam rođendane, donesi poklone koje si kupila a nisi bre ni svesna kakve si nam poklone kupila!“. 

Navodim babu na rešenje enigme, pomažem, sumnja ona vidim, al’ se pravi blesava. Nije prošlo. Kaže „Ja vam nisam ništa kupila. Nemam, odakle mi?“ I nastavlja: „A vi kupite ako imate!“.

PA NEMAMO NI MI!!!  

Slagasmo a ne trepnusmo!

Ćuti ona, ćutimo i nas dve.

Mislim da je očekivala da joj iznesemo poklone, MORA da je kopka! Al’ ne damo se ni nas dve tako lako. Znatiželja mora da se zasluži!

Parfemi još čuče u plakaru. Tuguju. Baš kao i nas dve. Čekamo pogodan trenutak da se radujemo jedni drugima. 

Dakle, danas (u nedelju) je dan D. Ako neko ima bilo kakav predlog kako da babi saopštimo da smo se ponovile, a da joj pri tom ne skoči pritisak, pa i da se obraduje u neku ruku što nas je darivala neplanski, neka progovori sad… ili neka zauvek zaćuti! 

Čekajući vaše konstruktivne predloge.. osećam se kao fakir početnik

Ja sam se izgleda zaljubila opasno. U jednog Novosađanina. I to je sve što imam da izjavim za štampu. 

Bilo je to sve za večeras, hvala na pažnji, laku noć. 

Nema vas k’o rate bez kamate, štae bre ovo? Jeste svi otišli na more? Planinu? Po selendrama raznim, banjama?

I neka ste.

Ja kod kuće odmaram. Nije ni kuća nego stan. Dupe od stana. Al’ neću ja da igram basket, ni da vozim karting, nego kao gospođa da skuvam kafu, upalim tv ili pustim muziku i sve 4 u vis. Em besplatno, em mi noge vazda gore a i kafa nije neka skupa al’ što ima aromu…

mmmmmmmm

Odmaram na odmoru od neznamtinijačega, nije meni posao težak i volim ga još uvek, samo mi se uvek desi dan pred odlazak na godišnji da se pošteno isplačem zbog nepravde i zbog tuđih bezobraznih guzica koje se kao i obično sete u poslednjem trenutku da me zatrpaju papirima, kao da sutra ne postoji i tako… otplačem, smirim se, ostanem duže, odradim i dođem kući kao nova i odmor može zvanično da otpočne.

Nego nisam htela da vam pričam o tome, ko još voli o poslu da trtlja, trač neki da raspalimo kao roštilj na ovih današnjih 27, kao što je red, jer tračariti se mora, što, šta fali…  bolje da mi tračarimo nego nas da neko daleKOBILO ogovara.

Udala se moja koleginica. Pa živela neko vreme tako zaljubljena i srećna, pa došlo vreme da i to vreme prođe, pa se onda malo sporečkala sa ovim za kog se udala iz ljubavi, pa malo sa njegovom majkom (ruku na srce svekrva je grozna), pa otišla nazad kod svojih. Pa kao što znate i kao što red nalaže, onda ovi kumili i molili da se vrati, obećavali i kule i gradove, i primirje i Dejtonske sporazume, i pičkematerine, i putovanja, i sve 5 … i štaŠ… vrati se ona (naivna ali vrlo optimistična) da proba još jedared, da se zakopaju ratne sekire, da se skinu ratničke boje, zavese da se operu, stan usisa, kuhinja dovede u red i ajd’ i na put neki da se ode, letovanje.. a tamo sve iz početka. Isto prigovaranje, isto gunđanje, naleti neki nervoze, za sve ona bila kriva grešnica, iako je ćutala i sunčala se po vasceli dan i jbg.. .

U tom sunčanju i izležavanju donese definitivnu odluku da napusti po drugi put („drugi put s’ mužem na letovanje“ – ovo može da bude i naslov ovog posta) zajedničku jazbinu i da se vrati svojima. Ovaj njen dobije manji nervni slom (ne baš bukvalno), gnjavio je telefonom, dolazio na posao i donosio neke prezente, bili neki i za nas koleginice (torta neka i pićence) da nam se malo učepi.

Ja se polakomila, htela odma’ tortu da izedem, al’ ne dadoše rospije, hoće da ga uvrede kao: „Nećemo NIŠTA od NJEGA!“ Ajd’ dobro, jebovaspatak, ja sam ‘tela, al’ ako hoćete da ga uvredimo eto NEĆU NI JA!

I šta radi luda ženska glava kada tako donese neku bitnu odluku u svom životu?

Prvo ode u tržni centar da kupi majicu od 400 dinara, al’ našla neku falinku, iznervirala se i otišla i kupila tašnu na popustu za 15.000rsd. A onda je kupila kuče za 50e.

I sad se ja pitam: je l’ ona muža zamenila tašnom ili kučetom? Realno i jedno i drugo mogu da budu adekvatna zamena, kao ono kad muža uhvatiš pod ruku, pa šetate, ili ga češkaš po leđima… a on se proteže i ‘teo bi … koznaštabiteo.

Kako je sada njemu kada zna da ga je žena zamenila kučetom od 50e?

Jebenih 50e, jer nije ni protiv glista bilo vakcinisano, i smrdelo je kao puma, i nokti su mu bili kao od moje pokojne prababe Ilinke dugi i iskrivljeni? I prekjuče je primilo vakcinu protiv glista i sada samo serucka i povraća i boktepita kakve sve aždaje izbacuje iz sebe, jer nije bio u leglu sa svojom rasom nego sa dobermanima(!?!)

Nezgodna situacija.

Šta rade muškarci kada ostave ženu? Kupe lutku na naduvavanje? Vinogradarskog puža, papagaja?  Biciklo?

Realno, ja sam zaljubljena pa me boli dupe ko je koga ostavio, ko ima kuče a ko gliste, nju volim, luda je kao struja, njega ne volim kogapajebe kad nije znao da čuva to što je imao i tako..  

Sve u svemu, meni odmor teče, ništa ne radim, samo se valjam kao svinja po blatu đa levo, đa desno… I  zanovetam „Daj kafu, dodaj keks… daljinski, cigarete… „

E, da, još mi nešto palo na pamet… Da je on recimo hipotetički mojoj koleginici platio sise, je l’ bi ona sada morala da mu vrati jednu ili isplati samo jednu? 

I kad čovek ovako bolje razmisli, taj neki što kupuje sise devojci/ženi/švalerki, zar mu nije pametnije da ih „ugradi“ sebi, jer ovako odoše preko noći, nekom drugom… trošak je to, i kako bih rekla, pogrešna investicija. 

E, da, jesam vam rekla da sam na odmoru? Znam da jesam! Samo da nerviram ove što nisu! 

Ja na godišnjem od prošle nedelje. Šta da vam kažem, ubih se od dosade. Nemam pojma ni od čega odmaram, al’ bar ne ustajem rano, pa neka bude od toga.

Za ovih par dana godišnjeg odgledala sam najmanje 6, 7 nekakvih emisija o životinjama, počela da čitam knjigu (!?!), gledala neke dokumentarne emisije, saznala kako se love tune, kako se pravi ulje od kanabisa u kućnim uslovima, šta je albanizacija Srba, kako se prave tanke silikonske folije koje zamenjuju delove kože i preko kojih može da se upravlja nervima i sve to izgleda kao displej na ruci, gledala sam i kako je gepard pojeo aligatora, pa onda one avionske nesreće i rekonstrukcije događaja..Usput odgledala i podosta od OI 2016, a tiče se naših učesnika.

Definitivno me ne treba puštati na godišnji.

Izbombardovala sam mozak totalnim budalaštinama od kojih mi je najviše bola donela ova knjiga koju još nisam pročitala, ali ne odustajem, jer mi žao da mi propadne 200 pročitanih strana (od 400) a da ne znam još uvek šta je glavna radnja, osim događaji u nekom selu u Italiji i gomila ljudi sa još većom gomilom detalja, te ja sada znam i gde malom Pjetru Moroniju stoji četkica za zube, kako se prave pancerote, kako izgleda motor mercedesa 650 TX koji je napravljen od „specijalne legure čiji tačan sastav zna samo Mercedes. Projektovao ga je Hans Peter Fening, švedski inženjer koji je izradio pogonski sistem Spejs šatla i američke atomske podmornice Alabama“, kakav je ogrtač nosio ujak tamo neke nastavnice Flore koju đaci baš i nisu mnogo voleli i još milijardu glupavih opisa, milijardumilijardi najmanje. Mislim da je pisac zreo za hospitalizaciju. 

Ekspoze nisam pratila, čujem da je trajao satima, moje mišljenje o istom bih sročila u tri reči: „Boli me kurac“. 

E, da, videla sam se sa kumom i sa drugaricom, 3 sata sam urlala od smeha, mislim da su mi iskočile očne jabučice. Sutra idem sa sestrom u grad na ćepi i kolače, ne znam da l’ da jedem, imam u najavi 3 i slovima TRI svadbe u septembru i to 04., 10., i 25. a i prva komšinica udaje ćerku krajem avgusta, tačno ću da podignem kredit, odem u Egipat i pravim se mrtva mesec dana, te ovom prilikom pozivam sve banke sveta da navale na mene sa svojim ponudama, retko koju odbijam!

Jedina sreća u nesreći je ta što na sve tri svadbe mogu da odem u jednoj odevnoj kombinaciji, jer su sve sa različitih strana familije. 

Sve su to neke lepe stvari, ipak 4 svadbe, na 3 idem kao zvanica, ali život ne bi bio realan ako bi sve bilo med i mleko. Ista ta moja komšinica koja udaje ćerku, pre par nedelja operisala je tumor na dojci. Maligni. 

Moja koleginica iz Knjaževca je pre par godina operisala tumor na grliću, zatim nešto na dojci, pa je imala problem i sa nekim sumnjivim šarama na kostima, i sada zvanično ima i tumor štitaste žlezde. 

Jebem te živote! Usran si često. I nepravedan. I loše deliš te karte. 

Zaljubljena sam i dalje valjda. Ne znam. Sve mi je ovo pomutilo zdrav razum. I to vam pričam… muka. 

Neću kusur, oću žvaku!

Neću nešto, hoću sve!

Ovo je ukratko, a sad malo naširoko.

Lepo sam vam rekla da sam zaljubljena. Do ušiju. Bogufala te su mi uši velike i klempave pa vam je sada jasno da je ta ljubav pregolema.

Ono što vam nisam rekla je da je ta ljubav u stvari samo ono što sam ja umislila. I neka sam. Meni je lepo. I njemu je (kaže) lepo. Od dva LepoLepo dobijemo jedno prelepo, al’ nekako bez boja i mirisa.

Mi se ne čujemo (čuli smo se jednom, to se ne računa), mi se ne viđamo, mi samo prelepo komuniciramo u ovoj dimenziji. I smejemo se kao dva retarda. I pišemo pokatkad pisma jedno drugom o nedostajanju, i jedemo govna po vasceli dan kada smo online, i zajebavamo jedno drugo, i razmenimo po koju ozbiljnu o Brexitu (!?!), 8. Kongresu, izbeglicama, i ja mu ne dam mira, i gnjavim ga bez milosti, a on se grešnik uopšte ne opire. Čak i sarađuje!

I muvamo se tako mi, suFtilno i nenapadno, pa dođoh do zaključka da ćemo izgleda umreti prirodnom smrću a smuvati se nećemo. I, kao što kažu statistike, u muškaraca Srbalja je životni vek kraći, te konkluzijom dolazimo do spoznaje da će on prvi da baci kašiku, srećnomubilo!

Baciti kašiku!

Iako je 2 godine mlađi. I lepši. I pametniji. I uspešniji. I načitaniji. I sve.

Ovim poslednjim redom kojim počinje sve na slovo „I“ ja ne dam na značaju ni 5 para, jer sam ja sve kontra, a suprotnosti se privlače i to je taj zakon prirode ili fizike ili slučajnost, ili sviranje Qrcu, nešto jeste svakako, i neka je, da ne kvarimo.

Taman sam mislila da ću umreti sama, sa dve nacrtane mačke, kad ono… imaću i neka pisma upućena meni lično i nateraću ga da mi piše pesme i svaštanešto lepo, a šta ima da ga teram kad on sam oseti potrebu on napiše, (retko al’ napiše), al’ nikako stihovi neki da mu izađu iz prstiju i te teleće glave, valjda mu nisam muza što se tiče poezije. 

Muza poezije

Ono što mene brine je zašto ja verujem ovim redovima ispod? 

„…Nisam umeo da napišem da sam poželeo da budem senka koja će ti preko lica preći i dotaći te dok spavaš, da te u tom snu povedem kao Petar Pan u zemlju Nedođiju. Možda mi zato ova kafa i cigareta prijaju više nego obično, prija mi ovaj mir i tišina, gledanje po ćoškovima i u ove tmurne boje dok se noć polako predaje danu. Pokušavam da shvatim šta se to desilo, ispod koje duge sam to prošao. Je l’ znaš da se osećam kao klinac, da ponovo mogu prozvati onu bitangu Jesenjina kome su ulice uvek bile tesne i krivudave, da Branku Radičeviću mogu reći da ipak pijem lepše i mirisnije vino nego on, da ponovo mogu razumeti Miroslava Antića dok je na tvrdjavi ležao na travi i slušao kako ona raste.

Kakva crna Švicarska? K’o švicarski sir! 

Sve rupa do rupe: u novčaniku, u budžetu, na laktu, na gaćama, u glavi, u sećanju, na karticama, o čarapama i da ne govorim (mada možda dugo nisam sekla nokte – proveriti).

Od svih rupa, meni je nekako najmilija ona u glavi. Samo mi promaja smeta. Sve drugo može da dođe i prođe, bude i ne bude, desi se il’ ne desi, al’ kad udari na sinuse, veće muke nema. 

Da je kosmičke pravde, ja bih direktno posle objave ovog posta trebala da odem u neku Švicarsku banju na oporavak, al’ ne insistiram toliko na banji, koliko na čokoladama, za koje znamo da popravljaju raspoloženje.

Bolje raspoloženje – mir u kući.

Dobro, da je one latinske BONUS PENIS PAX IN DOMUS, bio bi pun pogodak, al’ šta će meni penis, kad ja mogu veštački da napravim mir. Bolje veštački mir, nego bonus penis i to još u domu mome, juuu naopako deca da me čuju pomislili bi da ih zaista nisam našla u kupusu!

A nisam. Donela mi roda, evoovogamikrstaakolažem! 

Opet, da je pravde, zbog tog mog bezgrešnog začeća, i to DVA puta, red bi bio da budem svetica, da me na ikone meću, i da se svakomalo krste kad prođu pored mene i mog blaženog osmeha, dan da im ulepšam, noć da olakšam. 

Al’ pravda je slepa, to vidimo i ovih dana po novinama. Zgaziš čoveka – oslobode te. Pregaziš devojku – ništa. Prebiješ ženu – vrate te da je opet prebiješ. Pa opet. I opet.

I čemu ja da se nadam? Nit ikone, nit penisa.

Ostaju mi samo rupe.

Neke da zakrpim, neke da zalijem betonom, neke da pokrijem rukom, neke da sakrijem od pogleda, neke da ostanu…jer nema za svaku rupu idealno rešenje, kao što recimo postoji idealno rešenje za Prokop, BGDH2O, žičaru, brzi voz.

Al’ to nisu rupe!

To je skoro pa Švicarska. 

Odmah da napomenem – reč fen je muškog roda, te ću se u muškom rodu obraćati istom. Unapred hvala na razumevanju. A Boga mi i otpozadi… 

Dragi moj polno nepoznati prijatelju iz daleke, a prijateljske Australije…

Ja sam dobro što i tebi želim.

Vidim povećao si mi čitanost za celih 95,79% i ja sam ti zahvalna na tome. Ostalih 4,21% čitam ja sa posla i lupam lajkove i bolesne komentare. Šalim se. Ja sam ovih 95,79%.

OK, pređimo na suštinu. 

Postaću uskoro jako popularna, te ovu priliku koristim da ti se zahvalim, javno te spomenem, dam časnu reč da ću sa zadovoljstvom da prihvatim poziv za boravak u tvojoj domicilnoj državi ne duže od 30 dana, sa polupansionom i plaćenom kartom u oba smera.

Mogu svečano da izjavim da ću u toku trajanja te privatno-poslovno-komercijalne posete biti tiha, neću nositi psa sa sobom, neću ustajati pre 12am, koristiću internet u granicama normale, tek toliko da se javim svom VD-u (virtuelnom dečku) koji mi je u međuvremenu postao VV (virtuelni verenik) zaprosivši me na moju inicijativu, so what!? Ako neće breg Muhamedu… znate već nastavak.

Vratimo se mom fenu, mojoj nadi u svetlu budućnost da ovo što ovde laprdam dođe na kraj sveta, jer laprdati se mora, to je postala takoreći fiziološka potreba, pored već poznatog mentalnog pročišćenja, oslobađanja duševne teskobe i regulisanja rada creva.

Nemojte da vas čudi što i ja imam potrebu da idem negde daleko. I ja sam živo biće satkano od želja i snova, nade i strahova, vere u ljude i njihov altruizam. Naročito altruizam ljudi iz dijaspore, tzv. nostalgični altruizam (ha! novi pojam – obavestiti nadležnu instituciju)

Zašto ne bih i ja (kao ona spisateljica) išla u toplije krajeve da se okrepim, podmladim, provedem, jašem tasmanijskog đavola i vozam se u torbi od kengura?

Zar sam ja manje vredna pažnje? Zar mom telu nije potrebna jedna okrepljujuća kura? Možda i više… evo brojim u sebi.

Dragi fene, kakve god verske, nacionalne, polne i političke opredeljenosti bio, Ti si meni ulepšao dan. Žao mi je samo što se ne oglasiš bar jednim komentarom, da znam živ li si, da li ti je dobro, da te nisu nedajBože oteli vanzemaljci i stavili te na najteže muke nateravši te da čitaš moj blog.

Potpuno te razumem, imala sam i ja takve „izlete“ kod onog @portosa, u jednom danu pročitala sam sigurno 200 postova za 8h koliko mi traje radni dan. Priznajem, preskakala sam muzičke postove, totalno je muzički neobrazovan.

Imam samo jednu molbu:

Ako si već otet – izdrži brate do kraja. Ne posustaj. Ne brukaj ni sebe, ni ovo sveto mesto – moj blog. Šta te ne ubije to će sigurno da te oslabi, a ne ojača kako kažu ovde na Balkanu, ali čast ovog bloga odbraniti se mora!

Shvati ovo kao zadatak, seti se naših predaka, seti se Kosovke devojke, Cara Lazara, Carice Milice, Murata, Bajazita.. koga hoćeš, i seti se o-ba-vez-no da pošalješ onih 100$.

Sinsirli jors

mi, majself end aj

PS Brateeeee, šalim se za 100$. Šta je danas 100$… slobodno me nafiluj.

PPS E, stvarno se oglasi, malo da se sprdamo, i mene su tako, i evo me, još sam bogufala živa i ćaknuta. Ae pa tako…  :* 

E de ste? Jao što ste mi danas nešto lepi…

Možda je situacija i skroz drugačija, ružni ste i zli, prljavi, krmeljivi, musavi i isflekani, ali moja ljubav prema jednom čoveku dovela me je u ovo stanje da stvari vidim iz jednog mnogo vedrijeg ugla. Dobro, ovaj Bojan5150 bi mogao da se obrije, realno…

Danas ću da vas zračim o svojim zdravstvenim tegobama. Inače, ja te iste tegobe ne osećam ako ih neko drugi nema, ili ako ne gledam na TV-u, onda sam zdrava kao dren, lepa kao boginja, prava kao strela i sisata, pa stoga više ne pratim Grejsinu anatomiju.

Za desetak dana idem na jedan sistematski pregled. Ima tu svakakvih specijalističkih pregleda, onaj što me brine je ginekološki. Ko zna šta se krije u tim mračnim dubinama?

Možda posedujem ceo ZOO vrt, možda te životinje mogu da se vide i golim okom, šta znam..

Da imam prostatu, i tamo bi visio neki majmun. U stvari možda je i imam, jer sam na vreme pila čaj ZA prostatu. Eto kako nekada nije dobra ni prevencija.

Elem, čujem da sada u XXI veku u nas žene guraju nekakvu ultrazvučnu sondu na koju navuku Durex kanda će da nas jebu a ne pregledaju, pa se sada, ja ovako naivna, pitam: kolika je ta sonda, je l’ neke standardne veličine, može li da me povredi, eventualno zabavi?

Hiljadu pitanja roji se u mojoj glavi sve zbog običnog pregleda donjeg trapa, al’ kažu da je baš taj donji trap jako zajeban ako se redovno ne natačinje na tu sondu, šta ja znam, ja sam žena seljanka..

Rešila sam sledeće: Ja ću junački da se prepustim svim tim pregledima, ali uz napomenu specijalistima: Šta ste videli – videli ste. Zadržite za sebe i ne širite dalje! Ni meni!

Nadam se da, ako se ovako javno deklarišem, oni sve i da hoće, ne smeju da me informišu jer su dobili zabranu, a pripretiću im i tužbom.

Ili što bi rekao moj VV (virtuelni verenik) neka žmure dok me pregledaju. Em sam stidna, em niko neće da gasi svetlo, em sam poštena žena, em verena. Moj VV je rekao da nema ništa protiv tog pregleda pod uslovom da ne razvijem emocije prema sondi. 

I da, rekao je, ako bude sve OK (a tvrdi da će biti), moraću posle da ga nagradim…

Jedino što mi je palo na pamet je da mu uplatim pregled prostate i kolonoskopiju.

A možda je on ipak mislio na neku drugu čast… pare neke, piće, kafu…

Ne mogu o tome da mislim sada. Neću ni sutra, jer ja nisam Skarlet O’ Hara, ja sam paničarka!

Drage dame, 

kada nosite haljine od satena i žerseja, naročito one pripijene uz telo, MOLIM VAS vodite računa o donjem vešu. Samo čipka može da podnese sve. Nekada ni ona. 

Toliko.

Hvala na pažnji. 

**********************

Ovo je bila napomena, a sada o 4 venčanja.

Bogufala sve neke lepe stvari evo unazad mesec dana. Prvo se udala mlada komšinica, pa se oženio moj sestrić, pa se udala deverova ćerka i na kraju moja sestričina. Svaka svadba na svoj način, a opet lepa. Mladenci, zvanice, muzika, veselje – sve 5+! 

Sve u svemu, svadbe su danas investicija u budućnost svoje dece. Ono „dam ti sada, da mi se vrati posle“. To je tako vazda bilo, takav je i red. Srećom pa se sada na svadbe nose pare, a ne kao nekada: Qrci/palci koji ti nikada ne zatrebaju (oklagija, šerpe, vibrator sa 3 brzine, mlin za kafu).

U moje doba pravile su se i torte, one domaće sa kilo oraha na kilo čokolade i putera, pa smo jednu takvu, pošto je bila ogromna, ostavili kod komšinice u zamrzivaču za „kad nam dođu gosti na čast“. Ova nadigla dupe i otišla na plac u Nepričavu, a njen sin lepo pozvao društvo, napravili žurku, smazali tortu i ćao/poyy.

I ajd’ sad, jebeš tortu, jeste da je bila najbolja, najveća, do yaya, nego što mi o tom činu nismo imali pojma, pa došli gosti, a mi ajd’ po tortu a ono Qrac.

I tako… posle komšinica od blama donela materijal da se pravi nova, mi napravismo tri omanje i tako im sve oprostismo.

Što se tiče tih bezveznih običaja, mnogo je bilo glupavo da se kupuje (a kupovalo se) cveće. To je brate čist materijalni izdatak. Nikome u džep, a vama iz džepa ohohooo!

Kome je još do cveća pored para i poklona? Ono, samo treba da paziš da ga ne oboriš, da premeštaš sa stola na pod, sa poda na policu, sa police aupičkumaterinu jebem ti cveće! I baciš. 

Isto važi i za sahrane. Samo, što ono kaže narod „filuješ guskino dupe maslom“ tj. puniš džepove onim hohštaplerima iz cvećara grobljanskih, naplate ti boga oca, posle još i mak’nu sa groba ako šta pretekne, da mogu da uvale drugom i tako u krug.

Bejah ja na više sahrana, a ono bilo naroda tušta i tma, a cveća, suza i venaca kupljeno kao za jednu solidnu cvećaru. Razumem ja sve to, poštovanje, počast, red, ali zar nije pametnije bilo da stoji neko pored ulaza u kapelu, drži kutiju neku, pa ko je hteo da kupi cveće, a obično svi kupuju, pare da meTne unutra, pa da se ovima što su pretekli pomogne i olakša i onako težak udarac. 

********************

Ja sam, kao što se i sami mogli da zaključite, jedna vrlo praktična osoba. I u sve se razumem, od gaća do kutija za skupljanje para za sahranu. 

To što ja nosim gaće kakve nosim, znači samo jedno – da ja u haljine od satena ne ulazim po cenu života! 

*********************

I, čitam ja sada šta sam napisala, pa se pitam odakle mi uopšte ideja da pišem o svemu ovome, kud strpah i cveće i pare i gaće i sahrane…

Trebalo bi me hospitalizovati na određeno vreme.

Ili mi samo fali Qrac.

Ili oboje.

Ili sam genije.

Ili sam samo jedna obična nežna žena u doba tranzicije… 

Pre neki dan bio mi je rođendan.

STOJ!!!

Ne primam čestitke bez poklona, odmaknite se!

Da nastavim…

Dobila sam par poklona i od ćerke 50e. 

Opaaaaaaaa!

Planiram da tih 50e poklonim sinu ovih dana kada diplomira, nemam više. 

Onda će on tih 50e da pokloni babi sredinom oktobra za rođendan. 

A baba će, kao i svaka baba, da podari mezimici 50e, takođe za rođendan. 

Što se mene tiče, ovo kruženje novca mi je skroz ok.

Realno, svi smo na dobitku.

Mislim da bi ovaj metod bio lako sprovodiv i u nekom našem ministarstvu za nešto. 

Jedino ako baba ne zajebe, ode kupi aparat za pritisak ili neki kurac za nešto, jer babe su, kao što znamo, zajebani igrači.

I sjebe sistem. 

Osim onaj kod Vučića. Taj je neprejebiv.

A i babi se dopada. Ne Vučić. Sistem.

Ne želim da postanem penzioner.  

Rešila sam, potrošiću pare na nešto, ostali neka izvise. 

Nisam ja kao ovi penzioneri što finansiraju nešto (!?), i svi srećni što imaju udela u nečemu (?!). 

I, na kraju… nisam ja kriva što je prvo meni rođendan.

Tja! 

PS Obrukali ste se i ove godine. Reči nemam. Je l’ vas bar malo blam? Ccc...

Eto koliko smo se otuđili zahvaljujući ovim novotarijama 21. veka. Više nema ni bliskog kontakta, ni pogleda, dodira… sve nešto na tač i na skrin.

Mala digresija. Jutros u busu gledam i ne verujem. Devojka se jednom rukom drži za šipku, u drugoj drži mobilni i nosom, dakle NOSOM pritiska po tačskrinu.  I boli nju dupe, maše glavom gore, dole, levo, desno, jebelmiga, nisam videla koja je aplikacija u pitanju, ali u nekom trenutku je čak i nekoga zvala. Pa majkutijebem, normalna li si!?

Da nastavim…  

Dakle, danas niko nikome ne veruje. Meni naročito. Te si žensko, te nisi, te zajebavaš, te ne zajebavaš, i dok me tako protresu kroz hiljaduijedno sito, izgubim volju da uopšte i imam bilo kakav kontakt. Čak ni telefonski. Da ti ja jebemmater, sve sada i da hoću –  neću! 

Kako upoznati osobu bilo kog pola negde na javnom mestu postala je pitalica broj 1. 

Razgovaram pre neki dan sa jednim muškarcem iz daleke Australije, rođeni Beograđanin, reklo bi se keršme po slengu koji koristi, i štosevima kojima barata. Pita me: „Pa sestro slatka, što si bre sama?“ A ja lepo njega: „ajde, reci gde da ja smuvam nekoga, a da to nije jebena 96-ica?!“ Kaže – „Ja sam masu riba muvao po trafikama i šalter salama. Tada su radile uglavnom studentkinje. Lepe. Em kupim šta treba, em završim šta treba, em je ispitujem, pa se nabacujem, a ona nema gde da beži. I ne odustajem dok ne popusti! Prosto.“

I, realno, čovek je skroz u pravu. Niko nije blesav da napusti radno mesto i dobije otkaz zarad jednog muvanja, iz koga može da proistekne čak i simpatija, seks, pa i brak, zašto da ne? 

Elem, ja bih ipak bila malo radikalnija. Pošto ne mogu dugo da stojim na nogama zbog vena, kičme i ostalih staračkih bolesti, a i nešto i nisam naletala na muškarce trafikante, možda bi bio najbolji scenario da se nekome bacim pod kola.

I to ne bilo koja.

Neka skupa.

Preskupa. 

Naravno, ne toliko zbog toga što su

skupa kola = bogat frajer

nego što, ako me udari neki sa jebenim Puntom, neće ni da se okrene, samo će da doda gas i ćao/poyy. A ovaj sa skupljim autom sigurno će da izađe, da me napuši, možda i nalupa par šamara ako mu kojim slučajem ulubim haubu, iskrivim felnu ili mu otpadne retrovizor. Možda mi uzme i bubreg na licu mesta, šta ću. Moguća udaja nema cenu. 

Ovu „operaciju“ obavljati isključivo u blizini semafora, ležećeg policajca ili neke prepreke koja će vozilo maksimalno da uspori.

Dakle, ja se bacim lagano, on me udari. E, tu nastupaju moje glumačke veštine! Malo plačem, malo jaučem, ne bi bilo loše ni krv da pustim iz nosa, pa se malo zanesvestim…

Tek kada potencijalni mladoženja pokaže prve znake brige (sada prema meni/vama), primeniti jedan od sledećih modela ponašanja. 

Evo par ideja, modifikovati ih prema zadatoj temi, i ne zaboravite, sada vi njega tešite!

Dakle, osmeh obavezno! U stilu „Ma sve je okej, opušteno, haha, dešava se svima“

Treptanje takođe! I blagi klimoglav. Ova slika sama govori: „Neizrecivo se divim vašim izuzetnim refleksima, trep, trep. Hvala Vam dobri čoveče!“

Nipošto ovako! Ne budimo banalne! Ne zaboravimo da smo dame, majkumu! Jer ova slika govori samo jedno: „UzNi me na zadnjem sedištu Bentlija, ooooo ti Sotono!“

Mislim, stvar je prosta. Ako je nečovek, otići će. A ako je čovek, pajebemumater, pružiće mi pomoć na licu mesta, ili će me prevesti u Urgentni ili u neki dom zdravlja, iako ne igram na tu kartu, više bih da me tretira baš tu, na mestu zločina.

I na sledeću jednačinu koja glasi:

dobar auto + dobar čovek = potencijalni muž

ja ne bih imala šta da dodam. Situacija je naprosto idealna. Zgrabiti je! 

Dobro bi bilo da mi se ta povreda desi i u blizini  firme (tačno znam i na kojoj raskrsnici), pa da mi osiguranje prizna to što treba da mi prizna i da dobijem još neke pare preko, čoveka da častim nekom lepom večerom u otmenom restoranu kada me prođu podlivi, otekline i bokserski nos, pa ako se šta desi posle toga, sve ću da vam ispričam ovde, od muke da puknete! 

Ali, pošto ja radim u kraju gde žive kokoške i koze i gde se vozi samo konjska zaprega i bicikli sa priručnom prikolicom, meni je izgleda suđeno ili da ostanem babadevojka ili da se udam za nekog Egipćanina sa Kosova, pa da zajedno skupljamo kartone i konzerve, da se vozimo u fijakeru modela kabrio, što opet nije loše, jer bolje udata biznismenka, kraljica kartona, nego babadevojka, kakva god!

Dakle, da ne dužim, prilično sam nervozna jer sam se prejela kao stoka, pa mi se dijafragma trenutno nalazi između pluća i grkljana, kad jebenom igrom slučaja naletim na svoj post kod nekog Šabanotija.

Pa onda kod još jednog. A verujem da ih ima još. 

Slepci ste. Glupi. Nekreativni. I, da… lopovi. 

http://www.einnewyddion.com/arhiva/izaslo/600/EN-524.htm

Da cirkus bude još veći evo šta je napisao: „Urednicima ostalih časopisa: Budite fer i ostavite link za ovaj časopis kad već uzimate materijal odavde!“

Pa bravooo majmune!

Ovaj drugi slepac poseduje, citiram: „… najčitaniji blog na Balkanu“

http://bakijevsvet.blogspot.rs/2016/08/smesan-govor-na-vencanju_91.html

Evo još jednog lopovčeta! Ccc… 

http://opusteno.rs/humor-zabava-f9/smesan-govor-na-vencanju-t30507.html

Dakle, šabani… smešni ste. 

I da se nisam prejela, znala bih tačno zašto mi je muka, ali jesam, pa jebi ga, pomešala mi se osećanja, emocije… 

Elem, što ste jebali, jebali ste. Zahvalite mi na većoj posećenosti vašim lopovskim blogovima ovih dana, jer ja sam dobra duša i smatram da ovakve kao vi treba malo protežirati. 

Mislim, helouuuu ukradena je moja INTELEKTUALNA svojina, šta god to značilo. Osećam se oskrnavljeno, kao srna ranjena, kao maslačak na košavi, kao šećerna vuna na kiši… Eto! 

Inače, drugari, kako ste? Imate li sličnih problema? Hoće li ova govna sama da se udalje sa interneta ili treba neka organizovana akcija? 

…pa danima šetaš gradom u potrazi za kaputom i to baš onakvim kakav si  zamislila: ni predugačak, ni preširok, strukiran po mogućnosti, sa nekim krznencetom oko vrata, ili rukava ili tamo-vamo, crne boje, od kvalitetnog materijala, elegantan, u svojoj veličini i što je najbitnije da bude topao. 

Pa ga napokon dočekaš, i kupiš – knap!

A greje toliko, da ladno mogu da ga nosim u sred jula, oko 22h, dok šetam pored reke da me ne jedu komarci. 

Pa odeš sutradan i provedeš u radnji cirka 2 sata opsedajući mušterije i zaposlene pitanjem: „A šta Vi mislite, koji mi bolje stoji?“, i dobiješ jednak broj glasova „ovaj“ i „onaj“, pa popizdiš. Pa zameniš ipak za veći, jer ne kupuješ haljinu nego kaput i to ne za jednu sezonu, i ne baš jeftin. I dođeš kući pa tamo dobiješ nervni slom, jer si bacio pare na nešto što ti više nije „TO“. 

Taj slom živaca morao je odmah da se nekako neutrališe novom kupovinom nečega totalno glupavog, jer ja sam kao što znate majmun. Daš mi drugu zanimaciju i odmah zaboravim šta sam pre radila.

Onda sam kupila omanju tašnu, da mi se slaže uz kaput, kako bih lakše podnela razočarenje. A onda uz tašnu kupim i jedan, jebemumater ne znam kako bih ga nazvala, ali nešto tipa „grejač za uši, čelo i veći deo poglavine“ i doživim prosvetljenje! I prođe me slom živaca. A jeftinije bih prošla da sam kupila bananu. Ili celo kilo :( 

A onda sutradan prošetam gradom, kad gle čuda, bunda (monton) za samo 39.000 dinara!

„Aj ne seri!?“ povikah ja u sebi.

Proveriti.

Uđem, pitam, probam. Savršeno.

Malo je falilo da viknem „Kupujem!“. Prodavačica videla kako mi cakle oči, iznosi ponude… te na rate, te čekovi, te kupite na kreditnu karticu, te daje popust 10%. 

Tužno rekoh: „Ništa. Nemam.“ I muk.

Tešiše njih dve mene malo, a sve pričaju u nekom Futuru, ništa ih nisam razumela. 

Ne znam kako sam našla vrata. Znam da sam pogledom još jednom ispratila ono malo čupavo divno stvorenjce koje zovu tako grubim imenom. 

Elem, u tom montonu sada boravi moja duša, a telo će malo da sačeka.

Cena je zaista prava sitnica, s obzirom na to kako to maleno čupavo čudo greje svaku kost i svaki deo mog zanosnog tela veličine 2XL u braon boji, a prihvatila bih i crnu, teget, kaki, cigla, rezedo, roze i što bi rekla tamo neka AleksandraNM nešto na slovo m a nije ni pink, ni crveno nego magenta. 

Ako niste shvatili, ovo je poziv da mi organizovano kupite nešto lepo i jeftino što pre, jer zima samo što nije zazimila. Pokažite svoju humanu stranu. Eto! 

Jesam vam rekla skoro da vas volim? Kako nisam!? NISAM!? 

Nemrembilivit!

O-bo-ža-vam vas!

Svih 200 i nešto.

Ako 39.000 dinara podelite na vas 200, pa to je stvarno smešno. Ne brukajte se, sve to oZgo neko gleda.

PS Da ne kupih ono za glavu i uši (a liči na šubaru) i dok se nisam dobro natrontala, danas bih sedela u domu zdravlja na plućnom. I ginekologiji. Nego, jeste podelili 39.000 sa 200? Kol’ko izađe po jednom blogeru? Prava sitnica! 

Svega ovoga ne bi bilo da sam čitala Frojda. A ja sam od Frojda imala samo kesu sa ovim printom

i prašnjavi komplet knjiga na polici, nikada pročitan. 

********************

Pokušavam ja tako s vremena na vreme da analiziram sebe, pa mi neretko bude neprijatno što o sebi imam baš visoko mišljenje. Ali baš.

Iako znam da realno nemam nikakvu potporu za ovu tvrdnju. Ja sam toga svesna, a onaj ko mi ne veruje, neka dokazuje, jer tako se to radi u naučnom svetu.

Kada poseduješ više od pola veka, toliko te zabole dupe ko o tebi šta misli, da li uopšte misli, da li imaš stavove, da li ih menjaš, da li kroz život ideš srcem ili mudima, ili samo ideš i saplićeš se. Imaš tu širinu da radiš  šta hoćeš, sa kim hoćeš, kad god hoćeš i sve (uglavnom) zavisi od tebe.

Kada napuniš pola veka, jako je poželjno i da se zaljubiš. Do ušiju. Jer to je tada bez kalkulacije. I onda imaš ono čudno muljanje u stomaku – a nije proliv.

Kako rešila, tako i ispunila! Moja rešenost da se ove godine zaljubim urodila je plodom. Htela sam i ostvarilo mi se.

Ali, kao što obično biva, a lepo kažu naši stari: „Pazi šta želiš, možda ti se ostvari“, ja se jesam zaljubila, ali u slova! Kud nisam bila decidna: u muško, u žensko, u babu, u crva… 

Elem, od te silne zaljubljenosti u ono što sam sama izmaštala, ja realno nisam imala ništa osim sjaja u očima i manjka par kilograma. Bila sam dobra i drugima i sebi. I stalno pozitivna. I gledala sam samo svoja posla. I osećala sam se super. 

A onda…

Onda sam rešila da se odljubim.

Trenutno sam u fazi distanciranja, skinula sam se sa tog sajta i patim. Tako to valjda treba. Ljubav, pa patnja i bol.

Od bolova trenutno posedujem sinusne i nešto malo u leđima i kolenima. Mission accomplished. 

I još sam htela ovo da vam kažem:

Od te jebene širine koju posedujem, ja sam našla da se ponašam skučeno, kao da me je neko strpao u kutiju šibica. I se sve nešto preračunavam u smislu ŠBBKBB. A realno koga zabole šta bi bilo, možda i bude, možda i ne bude, uzmi od života sve što ti se nudi, i Qrac i Milku od 300gr, i ratluk i žito, jer ko zna da li ćeš sutra da budeš na nogama ili na nosilima.

PS Ako vam se učinilo da sam možda sebe u ovom postu negde kritikovala, obavestite me putem mail-a pa da ispravim. Kao što znate – kritiku ne podnosim! A mail ne delim. 

**********************

Je l’ može neko da pozove hitnu, nešto mi nije dobro…