Totalno sam glupava za ovu današnju savremenu matematiku!

Kako to od 10, nešto naraste na 22-25 preko noći?

Razumem ja kako naraste patka. Duvaš, duvaš a ona raste i raaaaste. Patka je dakao gumena, sa visokim stepenom elastičnosti. Znamo svi da je elastičnost mehaničko svojstvo materijala da se (nakon prestanka delovanja sile koja ga izobličuje) vrati u svoje prvobitno stanje (oblik).

Ali, kako nešto što je do juče trebalo da bude „smanjenje od 10%“, skoči na 22-25? Ko je duvao??? Ko!?!

Nešto razmišljam…

Ako smanje plate i penzije, kome će u stvari biti bolje?

Penzionerima ne! Zaposlenima ne! Đacima&Studentima? Ne! 

Da mi se objasni posebno: 

- ako su manje plate/penzije, logično je da je potrošnja manja. Manja potrošnja znači manju proizvodnju. Manja proizvodnja znači zatvaranje fabrika/proizvodnih pogona/pički materinih. Ko je onda tu profitir0? Kome je to bolje? I kako? (prihvatam i da mi se nacrta – Hvala!)

To smanjenje od 10% je uglavnom mesečni iznos Infostan-a po domaćinstvu. Ako ja ne budem imala da platim tih par ‘iljada, neko će morati.

Ima li dobrovoljaca!? Neki altruista možda u zadnjim redovima? Donator? Eventualno sponzor… Okej! Okej! Samo sam pitala, šta se odmah pravite da lete štuke!?

Penzionerima je za tih 10% (čitaj 22-25%) umanjenja, uskraćeno pravo na lečenje, bolji život, vitamine… Zaposlenima je to duplo više nego penzionerima, što naravno znači da ćemo opet upasti u dužničko ropstvo kod banaka stranih, krvopija i  zelenaša, i to ne svojom voljom, već zbog toga što nam je finansijski konstruktor smestio kolac direktno u rektum. 

Aućh!

A’simigašukno!

Vala jesi…

Ovaj potez koji je nametnula Vlada je klasični harač*, ako pre toga nisu ispunjeni i ostali delovi finansijske konstrukcije.

Step One! (Korak prvi!)

Polazim od pretpostavke da su od tajkuna, narkodilera i mafijaša već uzeli ono što nije zarađeno poštenim radom, prodali po tržišnoj ceni i napunili budžet.

Takođe želim da verujem da su svi oni koji su pljačkali državu preko fondova raznih, nameštenih javnih nabavki i fantomskih firmi vratili u državnu kasu sve do zadnjeg dinara/evra/dolara.

Step Two! (Korak drugi!)

Nadam se da je sve ovo što ću sada da nabrojim ušlo već odavno u budžet, da ne bih postavljala glupava pitanja tipa:

Gde su pare od prodaje državnih preduzeća?

Iznajmljivanja poslovnog prostora?

Taksi i nameta za budale? Nepismen i neuk svet..  Taksa za držanje baba Cokine kokoške u krilu na mesečnom nivou od 2 RSD po kilogramu težine (ne baba Coke, nego kokoši, neuki svete) + naknada za grejanje kokošijeg dupeta (koja ide direktno baba Coki, preko prelaznog računa NBS uz proviziju od 69%), taksa za bojenje jaja za Uskrs, naknada za topljenje sveća sa novčanica na ikoni i sl.

Gde su pare od prodaje službenih automobila? Od smanjenja reprezentacije? Troškova goriva? Gde su pare od dnevnica od Bgd do Lazarevca, Mladenovca, Velikog Mokrog Luga i Guncata?

ZNAČI nema postavljanja glupavih pitanja – računam da su pare u budžetu!

Step Three

Naravno Lemon Tree

I kao što kažu u ovoj simpatičnoj pesmici….“juče si mi govorila o plavom, plavom nebu … a jedino što vidim je limunovo drvo!“

Kiselo, a?

Mene kao da jebe kiselina u želucu kad samo pomislim da ću do kraja 2017. da jedem testo na ‘iljaduijedan način. I da dobijem ‘iljaduijednokilo  neki kg viška na višak koji sam već nabacila hraneći se u skladu sa primanjima. Možda dobijem i čir na dvanaestopalačnom ako nastavim da se nerviram zbog stezanja kaiša, koji, baj d vej, uopšte ne ide uz moj personaliti i lajf stajl! 

Je l’ da da ne ide!?

S tim u vezi, razmišljam da napravim fešn blog. Da se slikam svakog radnog dana, pre posla recimo… Ili na poslu, pošto teško da bih samu sebe uslikala u celini i celosti. Eeeee, onda biste videli kako sam ja jedno vrlo skromno žensko biće. Tri suknje i dve bluze pa frikombinuj! 

http://sketchtoy.com/63440398

I eto! Ko bi pretpostavio da ću zbog smanjenja plate da postanem modna blogerka!? KO!? 

#životpatotiE

Idem da sanjam. Možda se probudim u nekoj drugoj državi. Manje komplikovanoj i koja voli svoj narod.

Ali ako se probudim u istoj, jedno je sigurno! Dinar je stabilan! 

* I kad bolje razmislim, još smo i odlično prošli. Evo šta su još mogli da nam urade… Juuuuu naopako…

„Mažuranić je radnju svog speva razvio u pet pevanja: Agovanje, Noćnik, Četa, Harač i Kob.

Harač, najduže je i sadržajno najbogatije. U njemu je Smail-aga prikazan u ulozi haračlije. Razuzdan i obesan, sa uživanjem muči raju. Pokušava da ubije jednog zarobljenika, ali ga ruka izdaje i oštri džilit izbije oko njegovom slugi Saferu. Ljut što se osramotio pred rajom, on hoće da iskali bes na nedužnima, pa naređuje slugama da zaigraju konje za koje je raja privezana. U strahu od neuspeha u sakupljanju harača, aga izmišlja još groznije muke: naređuje slugama da polumrtvu raju osveste kamdžijama. Poljem se razleže surov agin glas: Harač, harač, rajo, treba, a kao odgovor čuje se vapaj siromaha:Hljeba, hljeba, gospodaru! Ne viđesmo davno hljeba! Zatim dolaze nova mučenja: gvožđa, falake (klada sa konopcem ili lancem u sredini kojim se krivcu vezuju noge radi mučenja) i konop, a u smiraj dana trenutak predaha i smišljanje novih muka…“

 Prepisano sa http://www.tabanovic.com/

Moram sa žaljenjem radošću da vam saopštim da je moj društveni život počela da uređuje 78-godišnja tetka.

Zove me njena ćerka i pita šta radim za vikend.

Šta bi radila poštena žena? Kuvam, perem, peglam, pu…

… nim paprike i tako… sve po PS-u.

„Idemo na jednu prezentaciju, još ćemo da dobijemo neku kristalnu orglicu, kreme neke, trista svašta, a pre toga idemo na kafu“.

Coffee, tea…me!?

Ajd’ važi se!

Što da ne pristanem, volim da kafenišem sa sestrom, vazda se smejemo kao da su nam pustili miševe u gaće, i to sve grohotom, da se kelneri verovatno sablazne da iz dve žene u godinama može da ispadne tolika količina ahahahanja! Može!

Taman dok smo pretresle familiju i poznanike, dođe vreme za Party Time by Tetka!

A tamo nas dočeka jedno muško stvorenje, priča 600/h. Prvo nam je pokazao šta ćemo da dobijemo na kraju – neku glupavu okovratnu tračicu od nemampojmačega i neki privezak još gluplji ILI kremu od nevena koja smrdi na ošurenu kokošku!

Dok povatasmo konce šta nam priča, do nas stigoše neki prospekti, flajeri, Qrci, ponude razne.

Za tih 45 minuta prezentacije on je pričao + vršio prezentaciju o: filterima za vodu sa aktivnim ugljem, tuševima takođe sa ugljem, ulošcima za cipele sa nekim gelom, putovanjima u Sokobanju i na Zlatibor, posteljini od merino ovce, zaštiti nekoj od zračenja u 3 veličine za razne prigode, podmetačima za stolice sa magnetima, jastucima sa srebrnim nitima i magnetima, prekrivačima od kašmira i bogtepitačegasvene, onda neki gunj kožni, i nešto što liči na vuneni ogrtač sa paUljCama, sa dve rupe kroz koje protneš ruke pa ti bude toplo, onda nam podmetnu pod guzove neke jastučiće sa magnetima koji greju, pa nam na sto zakuca šampon za vunene stvari za samo 1500rsd, pa kremu neku zaboravih čemu služi, pa dečju posteljinu sa medama, i sve to (komadno) po samo 100 dinara dnevno i tako do kraja godine, a bilo je i skupljih stvari (ona fora: kupiš DVE posteljine za SAMO 1000e i dobiješ SEDAM dana na Zlatiboru za DVE persone – ponuda važi SAMO DANAS)

Sve ti jebem!

Pa meni ništa od toga, osim (eventualno) tih uložaka ne treba, al’ ih ne bih kupila jer ih je reklamirao kao Scholl-ove a u stvari je na ambalaži pisalo Shogeten ili tako nekako.

Baj d vej ispadosmo svi glupi kako uopšte možemo da živimo i funkcionišemo na planeti AKO nemamo ove artikle. A ja ovaj rad

A!?

Ne znam! Glupa sam brate, mnogo!

Jes’ da sam mu postavila pitanje vezano za te zaštite od zračenja, htela da mi pokaže koliko to manje zrači kada se stavi na telefon, ali cvrc – kaže, pa ako VI ne verujete INSTITUTU tom i TOM, pa profesoru TOM i TOM, pa sertifikatima TIM i TIM… Doooobroo! Ukapirala sam! Aj’ odjebi s mene bre!

I tako… Ode on za neki sto da „prži“ ove malo matorije od mene, a nas dve tašnu pod mišku pa bjeŽ! Bez ćao/zdravo/doviđenja/daj poklone/šupičkumaterinu!

Eto… ja to tako, a vi kako ste? Jebete li šta?

Jebaste mi majku sa prvim pismom. Eno ga kurva se po internetu dve godine, a želje samo dopisuju, ili brišu. Moje ime se nigde ne spominje, što nije pošteno, al’ ko me pa jebe, kad ne umem da postavim ono obaveštenje da je ovo autorski tekst blablablaaaa, pa šljusssss tužbu na desktop pa da viŠ!

Tužba, nego šta!

Nego, nešto razmišljam, pošto mi se post prokurvao, biće da je neko drugi dobio od Deda Mraza ono što sam ja ‘tela, red je nove želje da napišem, i dalje pri čistoj svesti, i pomalo narušenog zdravlja, fizičkog izgleda i finansijske konstrukcije.

1. Hoću da se udam za notara! Objašnjenje nepotrebno osim ako si gluv, ćorav, glup, debil, kreten, retard, mentol, bretarijanac, subotar, pripadnik neke sekte koja ceni sve drugo osim novca (mada mi takve nisu poznate) itd.

2. Ako se ne udam za notara, dobar je i tajkun.

3. Ako se ne udam za tajkuna, dobar je i advokat (koje crno dobar, nego ajd’)

4. Taj koji me oženi da me svakog jutra budi sa Milkom od minimum 250gr, bez lešnika obavezno, jer moji zubi nisu kastanjete nego zubi druge generacije, u trećem dobu, ako me razumete.

Dakle: 1. Milka 

Dakle: 2. kastanjete

E, ovo drugo mi ne treba.

5. Srećnik kome ću ja ulepšavati kuću i okućnicu, da bude slep. Kod očiju. Al’ bogat. Jer – kompromis!

Kuća sa okućnicom

Oooooopsssss ne ta! Ova!

6. Decu da mu rađam neću, što ni fiziološki više nije moguće, a i ja se ponašam kao neko besno, nevaspitano, egocentrično i histerično derište kome je potrebna pažnja, nega, šetnja, vožnja (svim prevoznim sredstvima gde se ne koristi validator), pa mu izađe na isto. Dva u jedan. Dobro i baba. Tri u jedan!

Ovako nekako

7. U prethodnom postu tražila sam tašnu sa 165 pregrada. Ne treba, fala! Može samo novčanik i uredno složene kartice po boji i to sledećim redom: platinasta, zlatna, silver, a onda redno po bankama – boja nebitna.

8. Na Qrcu te Deda Mraze nosam!

9. Treba mi više vremena. Da mi se obezbedi. Na kakve gluposti utrošim vreme, a imam 24 sata – da mi se objasni. Fali mi bar 1h seksa, 2 sata šopingovanja po molovima, čas baleta i dva časa klavira.

10. Ako može – direktor da mi se promeni. Ili da se unormali, jerbo smo vazda u nekom konfliktnom stanju što utiče na moju lepotu, stanje duha, vitko telo i razgaženu 5-icu.

11. Iz prethodnog posta da ostane Eros i pončo.

12. Da ovi dokoni penzioneri prestanu da se vozikaju u vreme špica. To mi je doživotna želja. Ili bar dok ne odem u penziju. Hvala.

Dragi penzioneri, 85-ica NIJE turistički autobus!

Smišljala bih ja još štošta, al’ vreme da se lega. Jer – lepota i zdravlje, ono čemu ja nikada nisam težila, desi se spontano! Ili se ne desi. #mudrostveka

PS Ko mi mazne post, dabogda mu se sva slova na tastaturi istopila, monitor napukao kao ogledalo Snežane prelepotice, wi-fi nikada neimao, za notara/notarku se nikada ne udao/oženio.

Aj’ sad kradite, pizda vam materina lopovska! Sve ću da vas tužim kod notara!

Pitanje je, naravno, vazda retoričko.

Tu ste, čitam vas u poslednje vreme. Nisam stigla ranije, morala sam sijaset gluposti da obavim.

Volim vas i dalje ♥ a zašto!?! – pojma nemam.

Valjda sam upala u neki emotivni vakuum. Oprostite, neće dugo da me drži, a i kak’i ste, ništa mi za N. godinu niste kupili, pitam se čime ste vi to zaslužili? Tu ljubav bezgraničnu, bezrezervnu, tu emociju nedorečenu,  to stanje poluludila, teško sa vama, još teže bez vas. Tačno ste me omađijali. Cccc… Udarate tamo gde sam najtanja – u privrženost onlajn ljudima! Stidite se!

Elem…

Posle sweet november-a, sačekao me je okrutni decembar, i još okrutniji januar. Od drugog januara me je steglo sve – kičma, vrat, glava, ramena, nos, grlo. Malo li je sve to na jednu ženu, majku, kraljicu?! :(

Kako mi je godina krenula, do oktobra ima da jedete

Bez šlaga, dabome!

Šta sam radila sve ovo vreme pojma nemam, ali godina prođe dok si rek’o seks! A od seksa ni s.

Jebeš 2014., bila je sušna i pored onolikih poplava, razgolićenih glumaca na kiši, Čede iz LDP-a. Nisam zadovoljna prošlom godinom, jer se ama baš ni jednom nisam zaljubila. Ma ni blizu. Godina bez leptirića je kao dva dana u Sahari bez vode.

E, da. Ono što sam zaboravila da kažem je da sam boravila na Tviteru jedno 3 meseca, uglavnom u večernjim satima dok sam radila… ŠKK sam radila, lupam…Dakle, dok sam dokonisala.

I, sada, iz ugla svežeg rekonvalescenta mogu da zaključim da me je isti Tviter i razboleo. Načitala sam se raznih zastrašujućih tvitova i komentara. Dobro, bilo je i duhovitih.

Ja mislim da se tamo svi sprdaju i da vazda izmišljaju. Sve. I mnogo su vickasti. I maštoviti. I mnogo lažu. Jer, ako je ono što sam pročitala delimično istina, ja onda definitivno ne želim da živim više u ovoj usranoj zemlji.

Ali moram. Jer – jedno su želje, a drugo pozdravi, čestitke i mogućnosti. Ko mi kriv kad nemam mikrofon pa nisam žena sa mudima, da spakujem kofere i odem negde daleko?

Je-bem ti život!

Kud me ne napravi neki Nemac, Šveđanin, leteći Holanđanin pa da živim u blagostanju, ja na jednu, a deca na drugu stranu, i svi da imamo, politika da nas ne zanima, ni oskudacija, ni Zvezde Granda, nego Mercedes, Volvo, vetrenjače+klompe+lale …

Pošto državu ne mogu da promenim (trenutno) rešila sam da učim strane jezike.

Google translate je čudo. Kad god mi je dosadno ukucam prvo što mi padne na pamet i prevodim (ali zvučno) i ponavljam naglas.

Ukucaš recimo „jedi govna“ i pustiš prevod na trenutno popularnom francuskom, jer ste svi vi ŠARLI a ja NISAM. I ono što čuješ deluje kao da si rekao, hm… najbliže bi bilo „maži marmeladu“. Niđe veze, ali je zabavnije od Tvitera.

Čega je još bilo u protekloj godini…

U decembru sam se svađala sa ljudima na poslu. Prvo sa dvojicom kolega. Jer su neodgovorni.

Rekoh ja i ostadoh živa. A jesu!

Totalno neodgovorni prema poslu. Prema privatnom poslu u toku radnog vremena su vrlo odgovorni, i to moram da priznam i javno pohvalim. Bra0! Bra0!

Ostalo je da napičim jednu koleginicu prvom prilikom. To je za sada jedini zadatak koji nisam obavila u prethodnoj godini, a nije red da se razvlači i u ovoj. Da me ne bije maler.

Šta se još dešavalo…

Duhovi prošlosti uredno su se javili da čestitaju NG i Božić. Svi da jedu govna!

Žao mi što sam potrošila pare na sms da im uzvratim, ali sad je kasno. Kad god sam bolešljiva, uvek se ponašam neuračunljivo i radim stvari koje inače ne bih. Možda me zato i prati maler, jer sam svima odgovorila sa „Hvala“ + tu i tamo „takođe“. A nije trebalo ni toliko. Blokiraš govna i ćao&zdravo.

Definitivno, što si finiji – to si veća budala, pa te jaše svaka još veća budala koja nema pametnija posla. Hoću ja da budem ta veća budala u 2015. pa da jašem/điham ove malo manje pa da vidimo na šta će to da izađe. Na dobro svakako neće, jer prag tolerancije u ovoj godini svodim na minimum minimuma.

U to ime sam otkačila i sestru, jer je napravila drugi faul i time zvanično zaradila crveni karton. A onda sam bratu dala jedan žuti. Karton, dabome. Možda je on meni zalepio crveni, još zvanično nisam obaveštena, ali je bilo naznaka.

I tako… U gadnu babu rastem.

I svega ovoga ne bi bilo da nisam otišla na Tviter… Jer, ako me sećanje dobro služi, do pre tri meseca bila sam normalna žena, ljupka, nasmejana, vesela, tolerantnija, čakštaviše i du0vita…

Sada sam samo lepa, sexy, poželjna, ________________ (dopisati po nahođenju i u superlativu)

To je to!

Čitaćemo se, družićemo se, ostaje samo da budemo zdravi i da čekamo 2017-tu!

PS1

Why do you prefer this Stats page?

• It’s faster.
• It shows more information.
• It’s less confusing.
• I’m used to it.

Vote!

Je l’ i vas ovako zajebavaju ovi iz WordPress-a? Čisto da znam, da ne mislim da sam se samo ja  zamerila Velikom Bratu, pa me teroriše svako malo istim pitanjima.

Možda nisam tačno odgovorila … :( Ako neko ima tačna rešenja, neka mi zaokruži hemijskom!

Btw, Reader često ne prikazuje postove blogera koje pratim, pobrljavi, a ja nemam više živaca da pratim te promene jer, kao što znate, ja sam žena tradicionalista i prilično konzervativna i to je trebalo da se ima u vidu.

PS2

U međuvremenu sam se još jednom ukočila, ali sam u međuvremenu (imala sam fore 4 radna dana) nabasala na onu koleginicu koju je trebalo da napušim. Bila sam pre-bla-ga. PRE-PRE-bla-ga. Starim. To je to.

 PS3 Još uvek sam ukočena. Ako sam vam slučajno rekla da vas volim, to je zbog zdravstvenog stanja. Izvinite. 

Nešto sam danas mozgala o tome kako uglavnom sve u životu ima svoju rezervnu opciju. Ne valja se bandoglavo držati nekih principa, zadatih ciljeva, tema, jer život nije toliko predvidiv. Možda tek par sati, retko kada duže.

Počnimo od doručka.

Šta ja znam šta će mi se jesti sutra? Kupim ujutru pre posla šta mi se prijede i to je to. Čitave prošle nedelje jeo mi se Eurovafel. Čudo jedno. Mislim da mi se smučio. 

Pređimo na stav.

Stav je stav. Ali i on može da se menja u zavisnosti od „više sile“. Npr. moj stav prema popovima je vrlo kritičan. I  dalje tvrdim da su svi do jednog lopovi i hohštapleri, da je to jedna banda bradata koja hara ovim prostorima. Ali, spram Pape i ostalih govnara, ovi naši su male mace. Tako da moj stav prema popovima (dok sam ovde) i našim popovima (ako sam negde preko), nema veze s vezom. Stav se znači menja iz fundamenta ako sam preko, a nisam bila odavno, tako da je stav isti kao s početka ovog pasusa. Banda lopovska! 

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=259&cl=35

Ili recimo odmor.

Isplaniraš godišnji, tačno znaš i gde ti se ide, i sa kim, i kada, i čime, ali te finansije naprasno izdaju, pa preusmeriš sredstva na krečenje stana, kućni odmor, posete prijateljima i rodbini. Pa šta? Biće dana i za te Maldive, jeboihotac što su na kraj sveta… Dobro, ne baš na kraj, ali, iz ove perspektive, kao da su na drugoj planeti.

Odeća.

Ne teram modu evo ima par eona. Nikada uveče nisam znala šta ću da obučem sutradan za posao. To je jedan od razloga što u firmu ulećem u poslednjoj stotinki, da me direktor ne bi ribao.

Neko to radi unapred, jer zna/planira/zamisli kombinaciju, ja ne. Možda će mi se nositi nešto narandžasto ako je sunčano vreme, ili sivo, teget, teksas, ne znam! Jedino što znam je (ako je poledica ili debeli minus): natrontaj sve što imaš na sebe, rekla Macura slojevito! Bitno je ne otići go. I musav. I izgužvan. I u karirano+cvetno+prugastoj kombinaciji.

Da me neki silovatelj presretne, posle desetog minuta bi me oterao u pičku materinu i zaradio doživotnu impotenciju.

Posao.

Radiš posao koji: ili voliš, ili ne. Ako ga voliš onda okej, pravi si srećnik. Ali, ako ga ne voliš, postoji rešenje. Nađi način da ga zavoliš. Ja sam se tako grozila tabela, sve dok ih nisam „obojila“. Smarala me je bela boja, sada imam skoro sve nijanse osim crne, sive i braon. Vesele boje utiču na raspoloženje. Podmetač za miša mi je poklonila kuma. A na sliki neki golišavi maneken koji preko bedara ima peškir. Tako da, gde god se okrenem, ja imam pogled na nešto lepo. Lep pogled odmara oči!

Kolege.

Biraš da se „družiš“ samo sa onima koji su pozitivci. Nismo mi došli tu da se orodimo, nego da imamo korektne odnose, pa i nekog prijatelja više. Negativce terati od sebe hladnim pogledom, usiljenim osmehom (mada je najbolje osmeha bez), gledanjem kroz njih ili u pod, plafon, zanoktice.. nebitno. I to sve bez pardona. Nije moja majka meni rodila kolege, nego sam ih dobila po nekoj karmičkoj zasluzi ili kazni. Pa kako se izborim. A borim se, šta ću. Sa dobrima dobro, sa ološem na mute.

Partner.

E, bitna stavka. Partnera biraš iz glave, želuca, interesa, ljubavi, strasti i ostalih niskih pobuda. Tu vazda možeš da se zajebeš. I šanse su lapo/lapo da dobiješ ono što tražiš. Jer uvek hoćeš više, misleći da vrediš više. Ali, ako bismo bili iskreni prema sebi i drugima – uvek dobijemo baš ono što smo zaslužili. Ili tu negde. Partner je kao igračka. Igraš se dok je ne pokvariš. Ili se pokvari sama, pa joj otpadne deo, prestanu da rade baterije, zagubi se ispod kreveta i zaboraviš da postoji. Ne treba zaboraviti da je partner zamenljiva kategorija. Kao i nepokretnost. Kad ti dosadi, batališ. Nema tu suza. Ja još nikoga nisam upoznala da je plakao kad je menjao kola, stan, plac, kupone za noževe u Maxi-ju. 

Prijatelji.

Ako ih do sada niste stekli, vama realno prijatelj i ne treba. Koji će vam kurac? Što da vas guši neka budala sa svojim problemima, kada ne znate ni šta ćete sa svojim. Ja imam par prijatelja. I gušimo se međusobno. Još nam nije dosadilo. Neka tako i ostane. Da nemam prijatelje, kupila bih lutke na naduvavanje, posedala ih okolo i razvila diskusiju. Može to da izleči, sigurna sam. Znam da mi aromaterapija ne pomaže. Možda bi ih i tukla, šta znam. 

Familija.

Svi imamo po nekoliko članova familije koje ne volimo, koji nam idu na živce, koji se kurče tek radi kurčenja. Ali, to je tako, i to tako i treba prihvatiti. Praviš se da ih slušaš, a misliš šta ćeš da skuvaš za sutra, kako se nahvatala paučina po plafonu, a i parket nije odavno izvoskiran i dok si reko čips, ode rođak u svoju pećinu mudrosersku. Mada, moram da priznam, a možda sam vam već i ranije rekla, telefoni sa identifikacijom kao i kamere na ulaznim vratima mogu da vas poštede ovakvih brutalnih nasilnika na vaš mentalni integritet.

Dakle, šta ste naučili iz ove poučne priče?

Život je borba. Birajte ono što vama odgovara. Ako nešto ne odgovara, zamenite, ignorišite, odjebite – ali ne trpite. Ili trpite do prve prilike. Kao rezervni točak. On služi samo do prvog vulkanizera. A onda, gas do daske!

Dobro! Ne baš ovako!

Nego, jebete li šta? 

Dok nas slepci vode, nemi pričaju, a gluvi nas slušaju, ovoj Srbiji neće skoro da krene nabolje.

Možda ovo nije stav Srbije, ali jeste moj, lični, najintimniji. Skoro kao gaće. Imam ih, al’ ih ne pokazujem, a mogu, ako mi se baš prohte, kao sada, recimo.

Ne mislim na gaće, manijaci!  Samo sam vam plastično objasnila, uozbiljite se. Cccc… 

Situacija je sledeća:

Ispranih mozgova, uskoro nećemo moći da razlikujemo laž od istine, dobro od zla, ideju od budalaštine, pravdu od nepravde, maketu od zdanja, lepo od ružnog, stvarnost od iluzije.

Smutna neka vremena. I u takvim vremenima uvek pobeđuje loše.

Glup prejebe pametnog, hohštapler poštenog, neškolovan školovanog, naivan mudrog.

To je neki kosmički zakon, gori od Marfijevog. A protiv Kosmosa se ne može. Sile su to nepoznate, mračne, prevrtačke, od dana bi da naprave noć, od belog crno, od vidljivog nevidljivo.

Al’ od nevidljivog da naprave komercijalno, pa to ni Bogotaciostalepičkematerine ne bi mogle da smisle ni u najluđem besu. 

Prodaju stanove sa pogledom na park, operu, hotel, promenadu. Ajde što prodaju strancima zemlju, fabrike, radnu snagu, mašine, opremu. Sve je to opipljivo, vidljivo golim okom, može da se premesti, uslika… 

Prodaju vazduh u predelu Savamale, na različitoj nadmorskoj visini.

Po nepoznatoj ceni. Nepoznatog projektanta, ali poznate belosvetske firme Eagle Hills sa osnivačkim ulogom evidentiranim u Agenciji za privredne registre (APR) od 100 dinara. Ja i dalje ne verujem da je ta informacija istinita. Tvrde da jeste.

Kako god, ja sam se prijavila za kupovinu takvog vazdušnog prostora sa dve spavaće sobe. Računam, bolje da se prijavim na vreme, lako ću da odustanem, bitno je da imam „rezervaciju“, ne košta ništa, a kad je džabe – i sirće je slatko. 

Evo šta su mi odgovorili: 

„Hvala Vam na interesovanju za Belgrade Waterfront.

Redovno ćemo Vas obaveštavati o razvoju projekta i predstojećim događajima.
Za dodatna pitanja, molimo Vas da pozovete naš besplatni telefon 0800 300 888 ili +381117888888, ili da posetite www.belgradewaterfront.com za vise informacija.

Napominjemo da ovaj formular nije pozivnica za prisustvo na bilo kom događaju.

Srdačan pozdrav“

Ne znam doduše kako bih mogla da koristim e-mail kao pozivnicu za prisustvo nekom eventu, al’ računam, ja sam žena iz naroda, ne moram sve ni da znam. 

Na osnovu svega, mogu skromno da zaključim:

Bog možda i postoji, ali „Beograd na vodi“ bez sumnje – egzistira.

Čardak ni na nebu, ni na zemlji koji pleni svojom lepotom, elegancijom, konstrukcijom, najmodernijim arhitektonskim rešenjima 21. a možda i 22. veka postoji, a to što smo mi glupi i ćoravi, što ne vidimo dalje od nosa, uključujući i članove SANU, neke slepce arhitekte koji su poslali primedbe o beskorisnosti, neisplativosti i štetnosti jednog ovakvog „projekta u nastajanju“ i to na 22 strane, to nas ne opravdava. Ni pred Bogom ni pred Arapima. 

Te s toga predlažem: „Veži konja gde ti Vođa kaže“, pa tačno i za ljuljašku na pomenutoj promenadi.

I sve to sada nije bitno, nego, evo, tražeći upravo nešto na malom ekranu mog teve prijemnika, naleteh na našu prelepoticu JK za koju rekoše da je „skinula“ stil KK (Kim Kardašijan), ili je ova od JK, zanimljiva neka tema, ne pohvatah sve konce.  

Čula sam samo da JK ima dvadesetogodišnju blistavu, ponavljam, blistavu karijeru, i za mene ovog trenutka Kosmos može da stane. 

Naređujem ti da staneš!!!

Jesam li ja to možda pre pasusa o JK pričala o nečemu bitnom? Ne mogu da se setim. A čim ne mogu da se setim, nije ni bitno.

Takve dve „bitnoće“ na ovoj planeti (JK i KK) mogu samo da stave tačku i da se poseru na moju večerašnju skromnu inspiraciju događajima u Srbistanu na vodi, lebu i magli. 

I ako ste mislili da ću sada da vrisnem njegovo ime, e baš neću! Ne reklamiram budale za dž.

#PEDERU #STOKO #KONJU #MONSTRUME #NATOSLUGO #IZDAJNIČE #BANDO #LAŽOVČINO #MANIPULATORU #OLOŠU #DODATIPOSOPSTVENOMNAHOĐENJU

Probajte vi! Možda Kosmos čuje pa ga proguta….

Evo ima par dana kako je keva slomila neku kost na stopalu, pa se sve svalilo na moja nejaka pleća. Dooobro, nisu nejaka, al’ su moja :( 

Ustajem bre pre 6, i za tih sat vremena moram da se dozovem intelektualno, fiziološki i kondiciono. Da se našminkam, odgledam vremensku prognozu, obučem slojevito i krenem u radne pobede.

A do istih me čeka sat vremena klackanja busom, pa još jedno parče pjeHe, a onda, polusamlevena i prilično bunovna, moram da se pentram na prvi sprat, napravim još par koraka i tu sam.

Pošteno (da, da, dobro ste čuli) POŠTENO odradim svojih 8h, nekada i koji minut duže.

Uuuuuuupsssss, pogrešna slika, sorry… 

A onda kući…

A tamo – znate već: spremi/ili podgrej ručak, raspremi sto, operi suđe, obriši, vrati na mesto, idi u prodavnicu, natovari se kao magare, aj’ uzbrdo, aj’ nizbrdo, aj’ napuni frižider, spremi nešto za sutra, spremi večeru, raspremi sto, operi sudove, osuši, vrati na mesto, vidi šta je za pranje, treba li nekome nešto da se ispegla (ovo sam slagala), usisaj (i ovo sam slagala), aj’….  ajjjjjjj bre u pičku lepu materinu! 

Situacija može da bude još gora:

Da imam dečka, ta agonija bi potrajala još koji sat. Morala bih da se istuširam, ponovo našminkam, obučem, nategnem, utegnem, odem od tačke A do tačke B, pijem na silu sok/kafu/limunadu, da se skinem, kresnem, istuširam, ponovo obučem, popravim šminku, vratim se kući, skinem šminku, obučem pidžamu, raspremim krevet i legnem.

Ja sam se umorila i dok sam ovo napisala.

Pa, da imam dečka, tačno bih ga kastrirala. NeŠ ti mene jebat kao podgrejanog leša, kad ne mogu da pružim otpor, kada su mi misli u spiskovima složenim po prioritetima posao/prodavnica/kujna. Da me jebe i još da se dokazuje samom sebi kako je kosmički jebač, jer posle toga ne bi mogao da me sastavi ni Đepeto, ni dr Pera iz Bloka 45, a ni onaj kostolomac iz Smedereva.

Evo, već se zamišljam u ulozi jebene osobe – ležim polumrtva, tek dajem nagoveštaj da sam živa time što su mi oči poluotvorene, pogled uprt u daljinu, a u glavi kao na kraju filma kada ide špica, umesto ekipe, ide spisak obaveza za sutra.

  Hleb

Mleko

Jaja

Puter

Eurovafel

   Pavlaka …

Da rezimiramo. 

Do pre nedelju dana bila sam normalna žena koja je razmišljala o seksu, muškarcima, divljanju, višestrukim orgazmima.

Doobroo! Samo o muškarcima! I seksu! Okej?

Postala sam baba. Kurac je za mene postao misaona imenica. I da vam plastično dočaram, samo umesto jabuke zamislite kurac:

Čak ni to. 

Idem da se ubijem. 

Od spavanja, naravno, jer od kurca ne mogu sve i da hoću. A ovih dana neću. I ne mogu. 

Žene, potpuno vas razumem. Nije lako glumiti domaćicu i jebačicu. 

Posao domaćice je višestruko naporan, i niko da kaže hvala. 

PS Baba, ko te tero da lomiš koske pod stare dane, upropasti mi seksualne fantazije!

PPS Ozdraviće baba, a onda ste gotovi! Svi! Sve ću da vas turim u svoju maštu i da vam radim svašta. Obećavam. Dudolina, tebe prvu! :* 

Kažu da se vrata drže otvorena kad je mrtvak u kući… Ne znam samo da li je običaj i da se celiva…

A zašto vam ovo pričam…

Pre nekog vremena me je direktor pošteno izribao jer sam zakasnila celih 10 minuta. Ne kažem da nije u pravu, ali, to je ona klasična zamena teza…

Mojih 10 minuta kašnjenja je svakako manje od njegovog ulupavanja više automobila za manje od godinu dana, što najmanje iznosi 500.000rsd. I šta reći? Kakvu poruku poslati? Kome? I zašto!?

Ćutim i trpim. Izogovaramo ga pošteno po kancelarijama, ali, taj aber dalje ne ide. Lojalnost, nema šta!

Šta ti je strah od autoriteta sve ti jebem!

Al’ neko oZgo gleda sve…

Istog dana, samo malo kasnije, izlazi on iz zgrade i ide na stastanak kod još većeg glavonje.

Nasmeja se nama trima, pita da li smo vredne… Pitanje apsolutno svrstavam u grupu podjebavačkih, jer smo bile na pauzi ispred firme. Šta te boli kurac jesmo li vredne, site, žedne pomislih u sebi, i ne promače mi istog trena jedan detalj

– otkopčan mu šlic!

I kako bre uvek ja vidim takve stvari!? Jesam li prokleta? Ukleta? Što baš meni utvare da se prikazuju!?

Oooooops, nije ova fotka. Pogrešna arhiva! 

Evo je!

Nije da sam zagledala, majke mi.. ali, dok je silazio niz stepenice, lepo se vidi, skoro pa bode oči.

Ove moje dve šušumige ne primetiše ništa.

On uđe u jedan od službenih automobila (zadužio je samo tri) i ode …

E što sam se slatko smejala. Malo je falilo da počnem da grokćem!

Ispričam ovima dvema, kad ova matora navali da ga zovemo, ili da mu pošaljemo poruku sa skrivenog broja…

Razumem je, treba da ga moli da joj zaposli dete, al’ ne dozvoljavam joj da mu se današ šlihta, ima vremena.

„Da nisi probala! Ni slučajno!“

NO!

Šta je dalje bilo, nemam pojma. Mislim da ga je onaj oZgo kaznio što je bio okrutan prema meni, pa je njegovo međunožje bilo svima na „izvol’te“, jer tako bi bilo jedino pravedno.

*************** 

Vreme sadašnje:

Ova debela što je htela da mu kaže da mu je mrtvak izleteo, otišla je u penziju. Ćerku joj nije zaposlio, što je i bilo očekivano.

Ja više ne kasnim, a koliko čujem, ni on u poslednje vreme nije ulubio/ogrebao/spucao u stubić/zid/žardinjeru ni jedno od 3 vozila. 

Popravljamo međuljudske odnose na određeno vreme. I to je nešto. 

Kažu da ne treba biti zločest, prefrigan, namćorast, naročito ne ako si pravi hrišćanin, ako poštuješ Boga, veru, ljude, tradiciju. 

Od svega nabrojanog ja poštujem ljude. Neke. A od tradicije farbam jaja. Ne zato što tako nalažu običaji, već što mi je zabavno. I evo kakva su! Ki upisana! 

Postila nisam nikada. Ali sam uredno svima čestitala Uskrs. Znam i ja za red. Tako koristim priliku da vam uz ova jaja čestitam šta se ima čestitati, Uskrs, Vaskrs, najradosniji praznik neštonešto.

Po meni je najradosniji praznik svaki koji veže vikend sa petkom i ponedeljkom. 

Živi bili!

Jaja da mi pohvalite! 

********************

Pitanja za sve:

1. Je l’ stvarno postite i idete da se pričestite?

2. Je l’ se krešete dok traje post i zašto da?

3. Je l’ pijete i koliko?

4. Psujete li i koga?

5. I stvarno, da li onaj ozGo sve oprosti i kako znate da vam je oprošteno? Je l’ vam pošalje neki znak namig, pomiluje vas po sisama  glavi?

6. I na kraju… zašto ste grešili?

Meni je to sve nekako zbrkano, ne razumem ja ta crkvena pravila. Jedno pričaju, drugo rade, treće misle, četvrto voze.

Kao da slušam Vulina i Vučića – stereo. 

Zbunjujete me!!!

Opet srljate? De!?! Samo se bre ložite na naslove, kao da ste mozga bez! Dobro, nije baš da ste bez (sada vam mećem smajli koji vas ljubi), al’ da ne širimo temu koje i nema, nego ja onako, ubijam dosadu, a vidim posećenost mi ravna nuli, pa da filujem malo ovaj prazan prostor, nisam odavno…

Nešto sam razmišljala ovih dana da promenim veru. Nisam i onako neki vernik, jebe se meni za slave i preslave, Božić i ostale izmišljene datume. Nije do vere, nego do mode.

Burka kao odevni predmet.

Pokriva šta treba da pokrije, ne prlja se, ima dovoljno vazduha da koža diše, ne treba mi ni šminka, ni frizura, ni gaće ako ćemo pošteno. Mogu i da se natrontam ispod burke, slojevito. Jedino bi bilo nezgodno ako me eventualno zaustave organi reda, misleći da sam terotistkinja, i počnu da me slojevito skidaju do gole kože, pa kad shvate da nisam, krenu da me biju jer ih „ometam u vršenju dužnosti“, a ja u stvari samo teram modu.

Pretpostavka je i da bi me neki nacionalistički obojeni pojedinci kinjili, ne bi mi ustajali u busu, psovali mi majku i Alaha, jer takav smo narod, malo blesav, ne prihvatamo različitosti, posebno ako imaju veze sa verom, nacijom, i mislimo da ono što ne poznajemo može da nas ubije, ili da nas zajebava, ili da nas ugrožava, ili proziva na nacionalnoj osnovi, gde smo vazda bili kratkog fitilja i eto rata zbog mode.

Pa ti teraj modu!

Kako bre u Francuskoj, centru svetske mode, svaka šuša može da nosi burku, ili Pjer Kardena, Koko Šanel i niko glavu da okrene?

Mnogo smo mi zaostali u odnosu na Zapad.

Prihvatamo samo tehniku i tehnologiju, ništa običaje. Prag tolerancije ravan nuli.

Tek što smo na jedvite jade prihvatili Istok i Kineze, oni već pakuju kofere i beže. Da ih nismo uvredili? Tražili fiskalne račune za svako đubre koje smo kupili? A da su nam davali fiskalne, cena bi bila 20% ozGo, i onda bismo im jebali majku žutu i oca još žućeg  što su došli da nas ojade i finansijski upropaste, i ne bismo im dali da piju vodu iz Morave… Čudni smo+ naopaki.

 Zapričah se.. Da nastavim… 

I tako, zamišljajući sebe u burki na putu od posla do kuće, shvatam da bi to bio jedan pogrešan izbor vere u zemlji u kojoj ništa nije sveto.

Dobro, osim Kosova.

Koje nije naše.

I kako ja da teram modu u zemlji koja nema svoju svetinju?! Teško.

Isto bi bilo i da sam rešila da pređem u budizam, da se ošišam na ćelavo i nosim drečavonarandžasti čaršaf oko sebe, da se klanjam i ne pričam sa ženama. Ošturela bih u onoj 96-ici stojeći.

Hinduizam mi nekako ne leži zbog golišavog stomaka, iako je najprihvatljiviji od svih vera – vesele boje, dekolte, go stomak, tačka po sred čela, muzika, pesma, prsti napravljeni u čitavu priču o Indiji.

Mi smo nepismen narod, ni svoju azbuku ne poznajemo, gde još i indijski sa prstiju da učimo?

Hm. Jeste razumeli nešto? Lepo vam kažem da smo nepismeni.

Da zaključim, na kraju ovog jako interesantnog i poučnog posta:

Ne mogu bre ni modu pošteno da teram, ni veru da menjam, vazda mi neki Qrac stane po sred puta ko uzvičnik i kaže: „Ne budali!“

I tako čitavog života.

I ako odgledate i ovaj klip, tačno će vam biti jasno o čemu ja tandrljam u ove sitne sate.

Tako ja vazda. I evo me, još sam živa.

Ovo ste valjda razumeli, pametne moje glavice 

Spontano odabrana slika iz kućne datoteke

Kad žene polude, one izgleda polude za sve pare. Šta se desi kada neko ima mnogo para? Hm…

Dve moje koleginice, pre dve nedelje postale su počasne nosilice napućenih usana. Čestitamo!!!

Da ne razvlačim priču kako je sve počelo, skratiću besedu.

Jedna od ove dve je moja ljubimica. Drugu ne volim da vidim ni iz autobusa.

Mojoj ljubimici su sada usta groznija nego ovoj zloćki. Posle prve intervencije neprimetno joj je jedna strana gornje usne ispala malo veća i to sam joj rekla kada sam bila pitana. 

Sledeći naš susret desio se pre neki dan i usta su joj bila još napućenija. Po principu „kol’ko para tol’ka ti usta“, a ova nije para bez, rezultat – usne veće za pola broja i ponovo neravnomerne + džombaste, imaju neke kvrge, nešto pojma nemam šta, ali da je lepo, ma ni blizu. 

Nešto ovako, kao na gornjoj slici, vidljivo, ali ne baš ovoliko naglašeno, ne znam kako drugačije da vam dočaram

Džaba si krečila sestro!!!

Mogu samo da zamislim kako je izgledao razgovor u toku korekcije br. 1:

Ona: – Dodaj ovde još 0,2 kubika!

Dr: – Eo!

Ona: – U jebote, aj’ sad na ovu stranu 0,1 da izbalansiramo.

Dr: – Važi!

Ona: – Ček, sada je ova gornja usna tanja. Pumpaj dole!

Dr: – OK!

I moglo je tako u nedogled… valjda se i doktor dozvao pameti pa stao na vreme, mada mislim da će doći i do korekcije br. 2, samo da izgustira ovaj broj. 

Ova druga, moja neljubimica prošla je odlično. Za 150e može da se šutne u dupe, jer je dobila baš ono što je tražila – lepe, fino oblikovane usne, da ne kažem prirodne, eto!

To što su joj usne tvrde kad hoće da uradi ono čuveno

pa šta!? Nije vama tvrdo, nego njoj. Možda to ima nekih prednosti kod nekih seXualnih igrarija, ali to je u kompetenciji njenog muža, švalera, jebača presretača.

Ja da imam para kao ova prva, samo bih putovala. Da imam para koliko ova druga, kupila bih 5gr mozga i dosta!

Šta natera lepu ženu da bude „još lepša“? Kompleksi? Kriza srednjih godina? Nesigurnost? Dokonost? Manjak samopouzdanja, ili samo pusta ženska želja da se bude još lepša i lepša, pa šta košta da se plati!?

Čekaj bre!

Povećaš dupe, sise, bokove, pa ako nisi baš zadovoljna, možeš uz pomoć trikova da središ, kamufliraš, povećaš ili smanjiš veličinu vizuelno, nekom odevnom kombinacijom, al’ usta AMAN!?

Ne kapiram. Vrlo smelo i nesmotreno.

Ja bih morala da imam muda do kolena pa da se podvrgnem bilo kakvoj intervenciji, a naročito onoj koja bode oči. Njima je izgleda cilj i bio da svi primete i eto! Najgore je bilo što je nas desetak išlo na taj put, pa je muški svet pitao mene i moju Milicu šta su to radile sa ustima. – Besne, nemam drugi odgovor. 

Za one slučajne prolaznice kroz moj blog, a koje razmišljaju da urade nešto slično na sebi, neka prvo pročitaju ovo http://budilepa.com/hoces-da-povecas-usne-kako/ i možda se dozovu pameti. AKo ne, ličite na babuna, ja nemam ništa protiv. I onako je to vaš izbor. 

Srbija & L’Oreal mat karmin sezona Proleće/Leto 2015. 

KONKLUZIJA: Samo lude žene imaju pare. Ne! Samo lude žene imaju silikone. NE!! Samo pare donose sreću! NeneneneneneNE! Koga zabole za konkluziju, al’ svi blenemo u silikonske sise.

Da! I staramajka!

Toliko o silikonima, pređimo na manje zahtevne teme.

SEX!

Od seksa ni S u najavi. Neko da se javi za reč? Niko!? Tako sam i mislila. Zatvaramo temu.

Sledeće: Zabava!

Išla sam na put, jeeeee

Na putu ka „tamo“ videla sam ovo

KO PLAĆA SVE OVO, MAJKU LI VAM JEBEM LOPOVSKU!?!?!?!

Da udahnem pa da nastavim, opet se iznervirah…

Par dana sam boravila sa kolegama i mojom Milicom u jugozapadnoj Srbiji i provela se za sve pare. Tuđe doduše. I ne, nisam postala sponzoruša, ovo je bilo u organizaciji neke firme, pa tako nisam potrošila ni 500 dinara, osim za kineski šorЦ, jer sam zaboravila pidžamu, a ja, kao i svaka poštena žena, ne mogu da spavam samo u gaćama, ili ne daj Bože gaća bez, pa sam tako svoju „gospoЂu“ sakrivala ispod pamučne tkanine. Neko bi to nazvao zlostavljanjem, a ja brigom da ne nazebe, proslinavi, počne da kija … Brižna sam.

Eto, i to sam vam priznala a nisam morala.

Ukratko, bilo nam je super. Išla sam u neko etno selo, nije ni selo, nego domaćinstvo + likovna kolonija, pila sok od zove, jurile me neke čudne bube, videla mače koje je tek progledalo, pomazila ga po leđima i dosta. Neću valjda da se emotivno vezujem za pufnu!?!

Mala digresija…

Što se mene tiče, sve životinje bih volela u nekoj hm.. nazovimo to „bonsai“ varijanti. Da nikada ne porastu. Zamisli da imam po kući mače bebu, meče bebu, tigra bebu, žirafu bebu. Možda im se (kao i kod bonsaija) seku nogice, rukice, uši, pa dobijem neku smanjenu verziju omiljene životinje, evo ne znam, glasno razmišljam… Je l’ neko probao? (Za stidljive: Kontakt u inbox)

Milica i ja smo se smejale od četvrtka do nedelje bez prestanka. Na svečanoj večeri utrnula su mi usta od smeha, a narod oko mene mora da je pomislio da sam mrtva pijana, drogirana, šlogirana, ko zna kakva. Pet para ne dam.

Ogovarale smo i direktora, i onu popadiju direktorku, zamišljale ih u raznim nezgodnim situacijama, vrištale od smeha dok nismo saznale da je direktor u gostima u sobi pored naše, i da je verovatnoća da nas je čuo celih  100%.

Snimao nas je i dron neke visoke rezolucije sa sve tonom (ovo snimanje nema veze sa nama nego sa turističkom organizacijom jednog grada), baš nekako u tom intervalu dok smo ogovarale ovo dvoje. Onda je Milica rekla da će snimak sigurno da izađe na TV-u i da smo najebale, pa je brže-bolje počela da podiže majcu i da pokazuje sise, jer jedino tako ne može da bude u kadru u normalnom terminu. Ko vid’o – vid’o, aupm!

Bile smo i na Srebrnom jezeru na ledenoj limunadi i to je to. Za prošlu nedelju ocena (što bi otpevala Savka Karan) ODLIČAN 5!

I da zaključim ovaj post kako Bog zapoveda:

Leto je stiglo i u moj grad. Ja sam srećna i svi oko mene su srećni. Nekome su za sreću potrebni silikoni a meni sunce.

Dobro, i pare.

I putovanja.

I zdravlje.

I dečko.

I ono na S a nisu silikoni.

I… td. 

Imam jedno intimno pitanje za vas:

Jebaste li nešto, aman ljudi, žene!?

Slažite!

Počinjem da brinem i za vas, a to je nešto što sebi ne mogu da priuštim. Ne zato što nemam vremena, nego nemam ni para. 

Nema šta nemam, to vam pričam. 

Makla sa http://www.zgubidan.com

Malo sam se izgleda švalerisala na tuđem blogu… www.kreativnopisanje.org 

Jeste! To je onaj profesor Darko Tadić što mnogo lepo piše kad hoće, ali je lenj kao buba zlatica pa uglavnom neće.

Nije ni on blesav, što da piše, kad ima nas :) On meni 500e, ja njemu par rečenica i voila! 

Ccccc profesore!

Da ne bude kako sam se seXala samo sa strane, red je da overim i svoje dvorište. Tekst prenosim u celini i celosti. 

************************************

Pozvali me u goste, na ovaj fini blog, kod još finijeg domaćina, da tandrljam nešto, narod da probam da zabavim, sludim, iznerviram – sve, samo da ne ostanu ravnodušni!

Nisam baš najbolje razumela šta je moj zadatak, ali ako ste mislili da ću da radim ovo

ili ne daj Bože ovo… ju juuuuu 

PREVARILI STE SE!

Sedi dole i vataj plajvaz!!! Učimo nemački!

Ček!

Stani!

Polako!

Pa ja ne znam nemački!!!

OK! OK! Zanela sam se! Vratimo se na temu!

*********************

Tema je: „Dati podršku i ohrabrenje mladim blogerima“

Oću zabole me!

Pa kad postanu uticajni da me zaborave, otresu k’o blato s cipela, a ja da ih kunem sve u stilu „bolje da sam kamen za kupus obučavala, nego nezahvalnike (pa ide salva psovki, par kletvi i obavezno bacanje cipele, k’o Pop Lazićka). Je l’ to hoćete!?!

Prvo da razjasnimo:

Oće neko da plati ovo predavanje?! Neće!?! 

OK. CLASS DISMISSED. TIME FOR A JOINT!

Još ste tu?

Trepnite dva puta ako su vas oteli/nadrogirali/uzeli vam pare za časove kreativnog pisanja.

Kao što vidite, svaka budala može da ima blog.

I da piše šta hoće.

I da krade tuđe slike, misli, postove i da prođe nekažnjeno.

Zar to nije dovoljan razlog da nastavite sa pisanjem bloga? Ili da počnete pa da nastavite? Ili da samo počnete, pa neka nastavi neko drugi, ili da počne neko drugi, da nastavite vi. Mislim, mnogo ima kombinacija. Hoćete ja da vam započnem blog? Hoćete da ga napravim popularnim? Da vam povećam čitanost?

Želite da postavite baner?

Da zarađujete od bloga? 

PA KAKO!?!?!

Kako, kad više od pola Srbije nema kompjuter? A polovina od ove polovine koja ima, gasi komp iz štekera! Znači, od popularnosti ništa. 

Elem, blog je idealan samo u slučaju da imate:

višak vremena + manjak partnera + manjak para + višak mašte, malo egocentrizma, višak energije (može i negativne) i to je to.

Sve što vam je u glavi možete da napišete, da se oslobodite neprijatnog mentalnog tereta, olakšate dušu, izjadate se, slažete, izmislite, pohvalite se,       (dodajte po nahođenju)     .

Čula sam da neki putem bloga promovišu ono što rade, a kako prolaze, pojma nemam.

Sve to ima veze sa nekom SEO optimizacijom sajta, za koju do dana današnjeg nisam provalila šta znači. Ja sam naučila da je reč od 3 slova i počinje na SE – sex! Možda ta čarobna reč nema veze sa blogom, ali dvoje su se tako smuvali. Ma šta dvoje!? Čopor!

Pišite, piskarajte, pustite da i dobro i loše izađe iz vas.

Neka vam blog bude ventil za svakodnevna sranja koja se oko vas dešavaju. Ogovarajte rodbinu, prijatelje, komšiluk, pohvalite se nekom novom ribom, cipelama. Kradite fotke sa neta, jer da su vredne, visile bi u galeriji :) Njima oplemenite post.

Blog je fina zanimacija, tera te da budeš kreativan, originalan, maštovit… i ne košta ništa.

Ne treba mnogo da se uđe u štos. WordPress platforma je idealna za početnike. Sve što vam treba imate u vidžetima, ostalo je istorija :) 

Ono što mi je blog doneo kao najveći profit su ljudi od krvi i mesa.

Fini neki svet. 

PS Profesore, ovih 5.000 evrova uplatite na tekući račun broj 20493-849303-98 kod Rajfajzen banke.

PPS Dobro! 500!!! Hvala. 

Imam par pitanja:

Hranite li se zdravo i šta jedete? Odakle nabavljate namirnice? Da li poznajete proizvođača? Da li ste upoznati sa procesom proizvodnje? Koliko ste sigurni da ste kupili bakteriološki ispravnu hranu? Da li tražite serfitikat? Gledate li rok trajanja proizvoda? Zemlju uvoza? Verujete li u ispravnost robe u megamarketima ili sa pijace/iz minimarketa/prodavcu iz kombija ispred zgrade?

Da li se sećate da smo bombardovani? Da li znate koliko vremena treba da se zemlja i vazduh očiste od radioaktivnih čestica? Kada se desila nuklearna katastrofa u Černobilu? Čuli ste za chemtrails? 

Da li ste vegan ili vegetarijanac? Da li ste za hrono ili košer ishranu? Intolerantni na gluten? Alergični na belančevine? Jedete tonus hleb? Vodite računa o odnosu ugljenohidrata, šećera i masti? Redovno kontrolišete krvnu sliku? 

AKo ste na većinu pitanja odgovorili sa DA, ostatak teksta nije za vas. Čestitam! Vi ste prva osoba za koju znam da se hrani ispravno. Ako je ispravno. Ako živite ispod staklenog zvona od 1965. Pri tom, ako ste muško, ostavite broj u inbox, kontaktiraću vas u roku od 24h. 

Vi što ste nastavili sa čitanjem, da odgovorite na par pitanja:

Da li koristite vitamine (iz jetre ajkuline svastike, znoj s’ muda od noja, sline od puža golaća), upakovane u vidu tableta, kozmetičkih preparata (krema, šampona, losiona), sokova od po 2000 dinara direktno iz Sibira od neprCane aronije? Pijete li flaširanu vodu samo dok ste u šetnji? 

****************

Sve li radimo ne bi li produžili sebi život na ovoj planeti u raspadu. Al’ život je sladak kakav god bio, a mi blesavi gde god bili.

Sve te priče o zdravoj ishrani su, moje prepametne glavice

jednom rečju – sviranjekurcuzabadava!

Zatrovani smo odavno. Da smo u nekoj sterilnoj sobi, umrli bismo od čistog vazduha.

Koliko smo ozračeni, čudo da ne svetlimo u mraku.

Reklamiraju se vaskolika govna, sokovi puni šećera i „pulpe“ koja nije ni protrčala kroz punjenje, sirevi koji nisu prošli pored mleka, a mleko pored krave, meso na popustu iz neke zemlje koja je to spremila da baci, a nije imala gde, ili je imala, al’ neće, što da prlja svoje dvorište kad ima naše, i nas.

I da ne zaboravim higijenu! Bebama, koliko sam čula, guzicu ne peremo vodom i sapunom nego ih brišemo vlažnim maramicama!?! Šminku takođe. Ništa voda i Merima sapun?! Sve ti jebem!!! 

Hemija je svuda oko nas. I u nama. Ništa više nije kao pre.

Je l’ ima još neki način da nas truju, majku li im jebem toksikološko – farmaceutsko – hemijsko – marketinšku!?!

********

Priča koleginica kako ima svoju malu baštu, a tamo svašta nešto – sve domaće. Ima unuke, zbog njih uglavnom to i sadi. Kaže paradajz sazreo, al’ ne može da ga bere još nedelju dana jer ga je prskala nekim govnima protiv uvrtanja listova i ko zna čega sve ne!?!

Ovo je bilo poprilično šokantno saznanje za mene.

Ja sam čvrsto verovala da, kada je nešto domaće, onda je i neprskano. I uglavnom ne liči ni na šta (malo, krivo, šugavo, istačkano). I sad ja nešto razmišljam… ako ona ima baštu i sve je domaće a prskano, a sve to radi unuka rođenih, šta li nama prodaju ovi seljaci/preprodavci na pijaci, kad im nisam ni rod ni pomoz’ Bog?

Čime li oni praše, zalivaju, đubre, pojma nemam, al’ čime god da prskaju, ja jedem i ne pitam ništa. Neću da kupujem one šugave paradajziće, jabukice, kruškice i breskvice. To bre mora da bude lepo na oko. I veliko. I da nema tačkice.

Odavno sam se pomirila sa činjenicom da smo zatrovani i ozGo i ozDo.

Znam ja da bih, da sam ne daj Bože obolela od neke bolesti, jela i šta se ne jede, jer da manjkam – ne bi bilo svejedno ni meni ni nekima oko mene, al’ o tom… pu, puuuu i daleko bilo… Odoh malo da se osvežim, uzbudim se čim pomislim o tome. 

Pre neki dan zavijala sam sarmice od vinove loze. To što su mi prsti bili tamnozeleni još 2 dana, i što sam pomislila da imam gangrenu, koga briga. Možda je loza prskana i osiromašenim uranijumom, šta ja znam, al’ sarme su bile za 10!

U DVA REDA, nego šta!

Sinoć sam pojela poslednje dve. Jedem, a plakala bih kad pomislim ko zna kada ću ponovo da naletim na babu spijace i slišćem.

Moj život gubi smisao. Život bez sarmi svinovim listom je kao okean bez ribe, vazduh bez ugljenmonoksida, žena bez brkova, muškarac bez stomaka. Nula.

Ono što još obesmišljava moj mladi život paunice u teranju, svakako su orašasti plodovi.

Kažu da orašasti plodovi podstiču razvoj moždanih vijuga i utiču na potenciju, tako da ja, generalno, imam problem i sa potencijom, jer ne kupujem orahe kad su 1400 dinara! Glupa već jesam (rekao mi bezobraznik Ironije) :( 

PS Sve moje zablude o zdravoj hrani pale su u vodu. Zdrava hrana ne postoji. Jedite ono što volite. Btw obline su ove godine u modi.

Po definiciji, ambicija izgleda ovako 

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%BC%D0%B1%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0

Znala sam ja da nije do genetike, nema na koga da povuče ovo moje žensko dete. Ja za ambiciozne ljude mislim da su stvoreni samo da zajebavaju nas neambiciozne. Nemam drugi odgovor.

Da se ja pitam, ja bih tu ambicioznu decu u internat, ili neki samostan, pa svakome po ćelija, tamo nek se dokazuju sebi, jer druge nešto baš zabole za njihovu „bolest“ za koju nisam čula da postoji lek. Osim možda batina. I izolacije. 

Ko me pa jebe kad ja to nisam tukla na vreme? Sada imam problem u komunikaciji sa sopstvenim detetom. Lepo joj kažem: „Kakikurac prosek, niko za to u životu neće da te pita“ a ona će: „Ti to ne razumeš, MENI je bitno!“ 

„Pa dobro, evo ja ti dajem prosek 10, bitnoćo najbitnija. Što bre nemaš prosek 6 ko brat ti, i u dupe da se šutneš?“

Muško dete je lepo shvatilo da je prosek na fakultetu nebitan, u životu još manje, još ako imaš visok prosek, pa se guziš da nađeš posao, samo neko da te zajebava, tako je to u Srbalja. 

I tako, ja u klin, ona u ploču, ja o proseku 6,00 ona hoće 9,5 i ajd’ sad, budi pametan i sjebi je argumentima. 

Jedini i najveći argument je da će da sjebe svoje zdravlje, da joj padne imunitet, da troši neurone, da grize nokte. Visoke ocene mogu da donesu neku dobit u smislu da danas-sutra bude neki demonstrator, da joj piše posle u CV-ju da je bila demonstrator, ali heeeeej!? Ko zna da li će ikada biti demonstrator (mada postoji šansa), ali zar to ima cenu u odnosu na zdravlje? Na duševni mir? Na jedan komoditet i relax? Na život bez stresa? Na uživanje u mladosti?

Da se ja pitam, ja bih na njenom mestu ganjala kolege po fakultetu, postavljala im klečke, pa ih posle lečila, vidala im rane junačke, doručak im u krevet donosila i OPAAAA BURMA!

Ova se uvatila za knjigu i prosek kao da joj je o glavu. Helou!?!

Možda će neko da pomisli kako se ja sada šalim, ali ambiciozna deca su problem i sebi i drugima. Bogu fala te sam ja skrojena da pola ne čujem od onoga što mi priča, nek’ radi šta hoće, neka poništava devetke  i osmice, možda je njoj to i zabava, treba sagledati problem iz svih uglova.

A možda sam ja zaslužila ambiciozno dete, kao neki oblik kazne za svoju neambicioznost?! Nekako ima logike.

PS More, idem da je zadlančim, za svaki slučaj. Možda ipak nije kasno. 

Ko je vama dao za pravo da ne čitate moj blog onako kako sam ja to zamislila? Da imam po 3 iljade poseta dnevno, i da jednog dana od toga živim i izdržavam budućeg mladog i nezaposlenog muža?

Rekoh MLADOG! Menjaj pozadinu!

Vakog!

Mislim da ću kolektivno da vas otpratim, a onda nađem neke nove, mlade i lepe blogere, koji će da me vole, da me čitaju, da mi aplaudiraju, vode me na kolače i rade svašta! 

Šta „svašta“ ŠTA!?!  

Drva da cepaju, pepeo da iznose, u Maxi da idu, leđa da mi masiraju, obloge na kolena da mi meću kad krene reuma… 

Ako ste mislili na „ono“… komentar nemam. Samo bre na seks mislite i na te bezobraštine. Dokle!? 

Pa nije sve u seksu. Ima nešto i u oralu  moralu!

Ako mi danas, u nedelju, 18.10.2015.g. čitanost ne poraste za 1000%, ja više neću sa vama da se družim.

Jer šta!? Izopštili ste me.

Bando! 

Jeste li se vi družili, kada ste bili mali, sa nekim, ko je vazda bio sam, musav, debeljuškast, vašljiv, nesnađen, smotan, napušten od svih?

Naravno da niste!

A onda, kada je taj neko dobio novi trotinet, onda vam je bio dobar? Bio? Ma nemojte!?

Tu smo! #šokinevera

Pa je l’ to lepo da ja budem taj mali bez trotineta!?!

Šejm on ju!

Hoćete da vas sada izopštim sa Reader liste? Iz WP Dashboard-a? 

Hoćete da povučem sve svoje komentare sa vaših postova? Želite da vam blog liči na švajcarski sir? Da vam se svi smeju?

Želite li da nestanem sa ove platforme? Da odem na neku naftnu, pa da vam odande šaljem postove kako vas volim i da mi nedostajete? Moreeee, taj film ne se dava u moE selo! 

Hoću da vam kažem, a vi dobro da zapamtite:

(uh, ovo će biti bolno….)

Ja vas volim! I to bez ikakve koristi, ikakvih pretenzija, bilo kakvih niskih strasti, i ja u toj ljubavi ne kalkulišem. 

Dakle, NE KALKULIŠEM!

A zašto… pitaju se vaše pametne glavice 

Jer nemate pare!

Nema kalkulacije bez para. Nema ljubavi bez seksa. Nema muškarca bez dlakavog dupeta i žene bez brkova!

Pošto para nemate, ostaje da se jebavamo, puštamo dlake na dupetu i brkove družimo bez interesa, ali s ljubavlju pregolemom ♥, vanmateričnom vanmaterijalnom! 

Da vas cokim i idem da spavam :*  

Čitala ja kod Rada72 nešto u vezi vezivanja. Lisice, trake, lanci, konopci… da te Bog sačuva. Evo još sam pod stresom. 

Dooooobro de! Šalim se. Svi znamo da je Rada jedno ♥ od žene :) 

Pisala Rada kako mi mnogo izvoljevamo, i muški i ženski, postavljamo uslove, kriterijumi narasli kao Burdž Kalifa, a u stvari najbitnija je duša, topla duša balkanska…

A? 

Ajmo iz početka.

Šta Rada kazala? Duša!? 

Da se ne lažemo! 

Stop zabludama!

Kakva Qrac duša, ako nema 3 zuba u glavi!? 

A uglavnom nema.

Ili nema muda.

Metaforički.

Ili nema posao najčešće.

Ili je generalno neuredan.

Džaba njemu duša ako je lenj. I ako ga sve na svetu mrzi. I ako neće da radi. I što po vasceli dan zavodi žene na internetima, jer to mu je pos’o tako dokonom. I onda umislio da je Kazanova, a ova grešnica prekoputa monitora misli da je napokon našla srodnu dušu, a u stvari… Hm. 

Srećni da budete da naletite na nekog polunormalnog, vaspitanog i urednog. U dupe da se šutnete!

Ne valjaju ni one muške/ženske picajzle što se po vasceli dan lickaju i ogledaju. Što im je sve po PS-u. Što su na note. Što imaju svoj dnevni raspored.

Heeeej! Nismo u školi, odabij frajeru! 

A što se duše tiče…

Ne znam šta bih vam rekla. Mislim da je svi imamo, ali da je ne pokazujemo, iz raznih razloga. 

Sve ostalo je seks! 

Jebete li se dovoljno ovih dana i zašto ne? 

PS Pričala je Rada i o nekim bubicama, da l’ su vaške, da l’ picaj***… e taj deo nisam razumela. A ona insistira da joj taj „neki“ razume bubice. I ona njegove. Oooooo blesave li žene! 

Rajka odi da te cokim :* :* :* 

Ulazim večeras kod svojih potomaka u sobu, jedno uči, drugo se igra na kompu.

Ovo što se igra odmah počnem da kritikujem: „Vidiš kolike su ti sise? Veće od mojih!“

– „Pa šta!? Ljubomorna si, daskaro!“ 

Možda sve ovo ne bi bilo čudno, odnos roditelj/dete toleriše i tu vrstu zajebancije pokatkad. Daskaro su me zvale i drugarice, i neki momci, preživeću to i od svog deteta nekako… 

Ono što je čudno je, da sam ovu opasku sa sisama uputila svom sinu.

A lepo sam rekla skoro, u nekom tvitu, da sam ponosna što je upisao IV godinu Megatrend-a, i još nije postao starleta!

Sada je sisata starleta, sve mu jebem da mu jebem, a majku ponajviše, što ga je tovila kao svinju još od malena, sve mislila muško je, treba da poraste, da ne bude neki metiljavko, da snaga na usta ulazi, da mišići moraju da se napumpaju. A on napumpao sisetine! OBE!

                                                        SisetNe!

I da je samo sise, ni po jada… al’ guZca jedva staje u farmerke. Rekla sam mu da veći broj proizvode, ali samo sa lastišem ili učkurom, pa ako ga nije sramota pred devojkom da ih skine, e jebiga. 

Ovo dete što uči, zamolila sam večeras da nešto uradi, i dobila krik savane „Aaaaukurac!“

Ništa ni tu ne bi bilo nenormalno, kurac k’o kurac’, vaki i ‘naki… ali, nije u pitanju još jedan sin. Ćerka!

Dobro, to što je posle obrazložila da sutra ima kolokvijum i da mora da uči je dovoljan razlog da to što sam joj rekla odradim sama, ali helouuuuu…. 

Nju sam dala na ETF. Majstor električar da bude. Po tuđim kućama da menja sijalice i šuko utičnice, šta fali? Dobro, možda nije baš tako, šta ja znam šta se studira na fakultetu koji u sebi ima naziv elektro… al’ valjaće za u kuću, kad mi vrisne ringla, pegla, fen… 

Nego, ima li neki cirkus da ja uzmem neke pare, malo da ih prikazujem, kao onomad što je bio Čovek Slon i Žena Sbradom…

Što, šta fali!?

Kako to mislite da li su to moja deca? Jesu, al’ šta ako ih malo prikaz…..

DOBRO, EVO NEĆU! 

PS Poklone za Novu godinu ne očekujte, kad mi ne date pošteno zaradim… Ccc…  Ma ništa ja vas ne razumem!!! Je l’ lepo kažu da su deca najveće bogatstvo!? 

Jese još pržite na Deda Mraza i poklone koje kupuje iz vašeg novčanika?

Ja više ne! I glup se dozove pameti jedared.

Ove godine meni će moj novčanik da donese samo glavobolju. 

Krajem decembra sinu rođendan, pa onda redno NG, Badnji dan, Božić. Moj buđelar može da priušti eventualno jedno od nabrojanog. Razmišljam da sinu kupim za rođendan neke suhomesnate proizvode, pa da gulimo do Božića uz prigodnu česnicu, koju će kao i svake godine da umesi baba. a za paricu ćemo da se bijemo kao što red nalaže, jer ko više voli pare od nas četvoro? Malo ko.

Jedne godine, zarad mira u kući baba gurnula dve parice, zamalo  zube polomismo ne znajući da ima još jedna. U trošak da nas baci njena nesmotrenost. 

Jelku da kitim htedoh, al’ sin navalio da iz podruma dovučemo sobni bajs (koji smo svojevremeno koristili kao futuristički čiviluk i kačili svakojaka govna od-do jer, pobogu, čemu služe one dve držaljke + sic!?), tako da za jelku mesta nema, al’ ja ne računam da je stara godina otišla ako nemam jelku, pa ću da je udenem bilo gde, samo da oteram ovu glupavu godinu, jer sledeće će nam svima biti bolje, rek’o Vođa. 

Decembar smo posvetili odlasku na razne ultrazvukove, što baba, što ja, šta nam teško? Jedan sam iskamčila ja za 100 dinara preko uputa, jedan baba, a jedan platismo kao da smo švalerke od tajkuna. Opaaa 1900 rsd i to na popustu!

Šta vam još nisam prijavila u ovoj godini… 

Mislim da sam vam rekla da sam se sa bivšim „dečkom“ pomirila iz zdravstvenih razloga.

Na poslu nije loše, od sutra počinjemo sa popisom, ako mi ne iskoči kuk, fasovaću neko uklještenje, al’ dobro, lekove protiv bolova imam i rado ih koristim! Kao i sex, kad ga ima. 

Porasle su mi sise! Opet! 

Za svoj sadašnji look moram da zahvalim pojeftinjenju oraha na borčanskoj pijaci.

Generalno, vreme je za reforme! (takođe kaz’o Vođa)

Nisam baš sigurna da li sam dobro shvatila ovu krilaticu naše vrhuške, ali ja udarila po Reform torti sve u 16.

Dobro, ne u 16, u 10 jaja, al’ svaki 3, 4 dan, što u prevodu znači da su ove reforme koje sprovodim uticale na stanje u buđelaru, te mi od istih nije ni malo bolje kao što je Vođa obećao da će mi/nam biti :( Negde izgleda grešim. Hm… 

Sledećeg petka imamo proslavu NG u firmi, te će svako da plati to druženje sa kolektivom iz svog džepa tričavih 1.500 dinara, da bi gledao iste njuške (ali u pripitom stanju) kako vode kolo i merkaju koleginice, a sve i kada bi tim istim koleginicama pisalo na majici „Jebi me“, ovi tačno ne bi znali šta da rade, takvo neko vreme došlo. Apatija, konfuzija, nejebica, šta li… 

Sve to nije bitno, najbitnije je: 

ŠTA ĆETE DA MI KUPITE ZA NOVU GODINU????

Znam, kao i svake godine, Qrac da izbijem oči!

Pa zar ćorava da ‘odam ulicama grada Čikaga?

Zar da ne vidim svetlo na kraju tunela?

Zar da ne čitam vaše dosadne postove? 

Jaooooo pa nemojte tako! Ko nije za druge, nije ni za sebe! 

Eheeeejjjj PET godina jebote! Pa meni ističe garancija kvalitetE… 

Da sam nekoga smuvala na samom startu, najesen bi nam dete krenulo u predškolsko. Svetijebem! Al’ kad se okrenem, vidim dete, a ne ovako – NIŠTA. 

Šta je meni ovih 5 godina na blogu donelo? 

Sekiraciju, što stalno menjaju nešto, pa ne mogu da se uklopim u WordPress trendove.

Čitala sam vas više nego što sam htela, za to ste sami zaslužni ili krivi, procenite sami. Ako mene pitate – krivi ste, sve dok se ne dokaže da niste! 

Gnjavila sam vas svojim glupostima, a vi ste trpeli, pa mi vas je bilo žao, al’ ko vas pa jebe, kad ne umete da promenite kanal, blokirate budalu, prijavite nadležnim institucijama…administratoru… 

Lečila sam živce, al’ ih nisam izlečila. Za to ste uglavnom vi krivi, niste me dovoljno obožavali i hvalili, nosili na krkače i vodili na topla mora.

Neoprostivo.

Pričala sam vam šta mi se dešavalo. Vama je to bilo nekada smešno, a meni tuga. Očekivala sam reči utehe. Dobro, možda ne baš reči, 100e bi mi lakše palo, al’ ajd… sve beležim!

PET godina ja od vas tražim poklone za Novu godinu i ŠTA!? Ste gluvi, ćoravi kod očiju? Još vam doturim i spisak želja. Ccc… Čudni ste i nemaštoviti. Skroz. 

Postove su mi kraduckali neki drugi, vi ste fini, eto tu me je sreća pogledala. Ne umete brate mili ni dobar post da maznete, eto kakvi ste.. Kao da vas je neko drugi birao da vas mećem u ovaj moj Reader, božemesačuvaj…

Pare od blogovanja nisam zaradila, takođe zahvaljujući vama. Dok ja avetam ovde na WordPress-u i čitam šta ste vi napisali, vi odštancate još po dva posta, pa ugušite moj jedan al’ odličan. DOKLE ROĐACI!?!

Dečka na blogu nisam našla. Takođe ni muža. Morala sam sama da ga tražim, al’ pošto sam lenja, onda sam izvukla starog, a ZNA se pravilo: „staro za NOVO“, a ne „staro za STARO“. 

Pa je l’ vam bilo toliko teško da proširite glasinu međ’ bogatom rodbinom da sam ja jedna fina gospođa sakrivena iza glupavog nika?  Vidite da ni dečka ne mogu da nađem a da ne omanem!? 

Ne, neeeee… moraću da vas menjam. To stalno obećavam, a nikako da sprovedem u delo, čuvajte se, počinje metla da radi! 

Šta je zaključak ovog posta?

KO ĆE BRE MENI DA PLATI ZA OVU JEBAČINU S’ VAMA!?!

PS Za altruiste: Uplatu izvršiti kod Raiffeisen banke na račun broj 679-3993029484-84 sa naznakom HVALA MALA! 

Čujem počela neka hapšenja. Politička valjda, al’ ja kakva sam, sve mislim da se bavim i politikom pored ostalih gluposti, pa počela da se šunjam, maskiram, radi mi glava kao disko kugla, 

sve mislim neko me prati, pa će iz nekog žbuna da iskoči i vikne: „Stoj! Uhapšena si!“.

I sad sam ozbiljno utripovala da mogu da me uhapse zbog nekog mog posta gde sam možda lajala na zvezde, bez da ih vidim golim okom.

A znam da nisam. Eeeeee nisam ja baš toliko blesava. 

Mogu da trtljam o seksu, to nije kažnjivo još uvek, dok se ovaj sajber seks ne ozvaniči, pa na ovaj prizemni (životinjski) ne lupe 

i jebasmo čvorka po sred prkna.

(pokušavam da vizualizujem ovu nepristojnu izjavu, al’ ne ide, pojma nemam kako izgleda čvorak)

Opa! Evo ga! Sada je sve jasno. Čvorak, prkno… Užas!

Nisam se ja nikada bavila politikom, to je posao za velike igrače. Al’ volim tako da zavirim na onaj prokleti Twitter, pa seruckam iz zadnje klupe, čisto da ispratim trend. Da me ne prozivaju ove mlađe generacije kako sam baba, a ja od svake babe udaljena tri svetlosne godine.

Zna se valjda šta rade babe: heklaju, vezu goblene, prave zimnicu, čuvaju unuke, svađaju se po pijaci, meću obloge, polivaju socom od kafe omladinu ispod terase itd.

Dobro, priznaću. Svađam se na pijaci povremeno, ali samo sa preprodavcima. Molim lepo!

Ja poštenog proizvođača cenim, poštujem i psujem isključivo u sebi, nikako naglas.

Ali, kako sam plašljiva, bojim se zakona i kazni, novčanih posebno, mene nešto uhvatio strah da me ne uhapse u po bela dana kad idem do Maxi-ja.

Za svaki slučaj, ja to najavim na Twitteru uredno, a onda odem u Rodu!

Zametnem trag potencijalnom uniformisanom organu koji bi da moje zmijsko telo, pogled ranjene srne i srce k’o u zeca stavi u 4 zida, jer ja sam, osim što sam hipohondrična, još i klaustrofobična.

I odmah da naglasim, taj strah nije od zatvorenog nego uskog prostora. De znam da l’ mogu da se okrenem, naguzim, protegnem… Strah je to veliki.

Al’ došla neka smutna vremena, niko više nije siguran, pa ni vi, i ajd’ sad.. budi i radi ono što hoćeš/voliš a imaš trip da „neko to od gore vidi sve“ i beleži. Uglavnom u službeni notes, al’ ima i ovih tehnički opremljenijih,  pa imaju audio + video zapis i sve to nose na USB zakačen na privezak nekog ključa, koji lako može da bude ključ od vaše budućnosti – iza brave.

Iz tog razloga, ja, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, putem ovog pisanog zapisa, želim da kažem organima reda, da sam ja jedna fina devojka od 29 leta, da imam dugu plavu kosu, velike sise, duge noge i mladež po sred obraza, pa kad me sretnu, nek me hapse, opirati se neću. 

Nekima od vas, koji će verovatno da tvrde da smo se nekada sreli u stvarnom životu, želim da poručim samo jedno: Ne verujte svojim očima!

Jer, jednom je moja majka, gledajući svojim očima, izgubila 100DM od šibicara. Ni dan danas joj nije jasno kako…