Baveći se pitanjem suštine života, danas, između 15 i 16h po srednjeevropskom vremenu, shvatila sam nešto…
Ja uopšte ne znam šta je suština života.
Da li je to produžetak vrste, zdrav i bezbrižan život, trag koji ostaviš iza sebe u nematerijalnom smislu, pečat u vremenu, eventualno neki pronalazak koji ima široku upotrebnu vrednost, ili dokazivanje nekog zakona prirode…
I zaboli me glava.
Jebeš suštinu. Bitna je i forma.
Mali uvod …
U svom životu, ovom pravom, kod kuće, na poslu, sa rodbinom i prijateljima, sve sam više sigurna da me bije glas da sam kompletni kreten. Ali, kad bolje razmislim, nije lako ni kreten biti, pazi ovog…
Na svoju okolinu verovatno ostavljam utisak jedne smotane, nesposobne, antitalentovane osobe za sve, osim za spavanje. I, kao takvoj – treba mi pomoć.
Da se razumemo, ja pomoć nikada i ni od koga ne tražim. Lažem. Tražim, ali za neke krupne stvari. Za ove sitne retko. Ljudi prosto imaju taj poriv/želju/potrebu da mi se nađu “pri ruci”.
Sve što ne očekujem – a dobijem, meni deluje kao dar sa neba, i tom daru ja iskazujem poštovanje i duboku zahvalnost. Kako daru – tako i darodavcu 
U narodu se to zove uvlačenje, a na yt pod uvlačenje nađoh ovo
Niđe veze…
Nego, da se malo vratimo u prošlost…
Bila nekada lepa vremena. Nije putovao ko nije hteo – bukvalno.
Kad se samo setim, tačno mi sada dođe da tučem glavom o zid što danas živim kako živim… Putovanje se svelo na najužu Srbiju i radničko sportske igre o trošku sindikata.
Skoro sam pratila ćerku na maturantsku ekskurziju.
Pakujem ja stvari, a baba će: “Sećaš li se kako sam ja tebe pakovala za svako putovanje?”
He he… gde se ne sećam, večito sam bila u frci. Uzmem telefon od zore rane, pa udri sa drugaricom u priču šta sam planirala da ponesem, šta će ona, šta od klope, šta od medEcine, cigarete palim jednu na drugu, i ko god u međuvremenu da se javi, pojavi, prođe, vičem: ”U frci sam! Ništa me ne pitaj, neću stići! Aaaaaaa!”
Pa se okrenem prema kevi, podesim glas na “jako nervozna” i preslišavam je: “Jesi spakovala to? A to? A to i TO!? Kako nisi??? Oooobavezno aceton! Kako tamo da ga tražim… kao dimetil keton?!”
A keva grešnica, pere, pegla, pakuje, ja uhvatila spisak i samo štikliram.
Gaće – čekD 
Kupaći - čekD Šminka – čekD Obuća – čekD
…pa dreknem: “Zašto mi nisi stavila šimike?? Jesi kupila alkohol od 96 ili 70%?”
Tada sam imala strah da ću da fasujem neku “amebeću boles’ ” pa sam se svako malo zalivala alkoholom kao biljka. Tačno sam mogla da dobijem opekotine III stepena da je putovanje potrajalo…
Tako je to radila moja majka: podmetala se, podmeće se i podmetaće se – ali to je majka!
Vraćam se na temu, koje naizgled nema…
Nije sve tako crno kao što mislimo. Ljudi hoće da učine, da pomognu, da se podmetnu. U pitanju su sitnice, ali, i lavina nastaje od grudve…
Evo skorašnjeg primera – selidba i bežanija od cimerke… Svi su se ponudili da me presele, ali smo Milica i ja sve same odradile.
Meni je bitnije da znam da neko hoće da pomogne, i da postoje ljudi na koje mogu da računam, nego da ih eksploatišem, kada im vreme za eksploataciju došlo nije…
Ali, nekada neke moraš malo i da “poguraš” da bi se setili da postojiš…Gurneš, da, da!
To se bre rodi sebično, naviknuto samo na sebe, kao da ne postoje ljudi okolo… A gde sam tu ja!?
Beše to jedno putovanje od pre ihahaj godina.
Dobijem za cimerku jednu Novosađanku A ona grešna smotana, sva u tripu da će neko da nas opljačka, prevari, zaboravi, nedajbožesiluje, njuška veš, da će da nam se zaključaju vrata kabine, pa možemo da ga duvamo u duetu i tako… Navikosmo se jedva jedna na drugu.
Trebalo joj je vremena da shvati da treba da mi ugađa, pa sam je đihala, priznajem, kao ludi kauboj konja.
I nije mi bilo teško da joj ponovim po nekoliko puta da sam egocentrik koji pati od večitog manjka pažnje.
Ajmo tamo Dijana, ajmo ‘vamo… aj sad ti idi donesi…. aj’ idi pitaj ovo, ajd’ pridrži mi ovo… Duša joj je bila u nosu Odgovorno tvrdim da nikada neće da zaboravi to putovanje, što je, složićete se i poenta svakog letovanja. Da se ureže u sećanje. E pa… urezalo joj se 
Na neko drugo putovanje išla sam sa dve drugarice. Njih dve se međusobno nisu poznavale. Nisu ni živele u istom gradu. Prosto su se utrkivale koja će više da mi se nađe pri ruci. To se zove “savladana obuka”. Bravo devojke!
Sa jednom od njih sam kasnije išla još dalje na put. Tu sam zaključila da ona, u stvari, baš voli da ugađa ljudima, a naročito meni, jer ja to umem i da cenim
Šta ću, hvalim je na sva usta, šlihtam se, čepim najgore… Nekada me uhvati strah da ću od tog silnog dupeuvlakaštva da joj izletim na usta 
A ništa je nisam terala. Majke mi!
Moja kuma, inače moja najodanija saputnica, pokazala se kao najNEtalentovanija od svih! Samo mi je kuvala kafu. To naravno nije uticalo na moju bezgraničnu i vanvremensku ljubav koju gajim prema njoj.
Moja Milica, koleginica, srce moje, i od skoro cimerka, na svim putovanjima ponašala se kao starija sestra (iako je mlađa 10 godina). Da prinese, da odnese, da skuva, da opere, da me zasmejava, da se glupira… za sve je majka rodila! Pored toga, budi me svako jutro, podseća da popijem lek i čini još hiljadu stvari koje su meni bitne, a njoj ne predstavljaju teškoću.
Moja Maja, moja podrška i uteha, trpela me je i još uvek me trpi baš ovakvu kakva sam. I ništa joj nije teško. Da joj ove sekunde kažem da mi se jede Qrac od ovna, ona bi rekla… dolazi, spremam! Za to vreme bi otišla na Pešter, izganjala najboljeg ovna, ošurila (ako se ovnovi šure), odrala kožu, odstranila utrobu, tranžirala, spremila i toplo mi prinela, uz komenar: “Pričaj, je l’ sve ok?”
Lepo je kada imate nekoga na koga možete da se oslonite i za najobičniju glupost.
I kada tom nekom nije teško da vam izađe u susret.
I kada vidi da vi to umete da cenite.
I kada se to vidi na vašem licu.
A još je lepše kada vidite da onaj, ko vam se našao pri ruci, ima osećaj da je uradio “pravu stvar”.
Ne znam kako se to zove u narodu, ali meni liči na sreću. Obostranu. Sreću u malim životnim radostima…
Pitanje glasi: Da li sam ja đubre ili se samo tako ponašam? 
Par ‘iljada persona ovijeh dana izvadiše neke moje postove iz budžaka. Nit’ se sećam o čemu sam pisala, niti šta mi se u tom trenutku vrzmalo po glavi, a oni navalili sa pitanjima, navalili, navaliliiiiii… dobih čitava 3 komentara. Aman!
Da ne bi bilo više pitanja i podpitanja, da se razumemo…
Pišem ono što mi se tog trenutka desi. Ali zato imam blog, pa pročitam šta mi se nekada dešavalo, i slatko se ismejem (pod uslovom da se setim)…
Zato ću danas (za kaznu) da vas maltretiram, pa repriziram neke stare postove kojih nema na ovom spisku sa strane…
1. Malo o egocentrizmu (Egocentrična bez pokrića)
2. Malo o problemima (Problemi… I za englesko govorno područje… Problems)
3. Malo o poslu (Ja nisam Mica Ubica!)
4. Malo o perspektivi (Poni, ja i butan boce)
5. O šefu (Šefe, odjebi bre!)
6. O pušenju (Ili kako sam popušila život i još po nešto)
7. O natalitetu (Nekoga spopadnu lutke, a mene i bebe i lutke)
8. na Qrcu vas nosam! (Nešto iz mog ugla…)
9. Poziv u pomoć! (Tražim šifru!)
10. O blogodruženju (A evo kako je bilo… zlo i naopako)
I to bi bilo to….
Aj’ srećna vam Nova! Cmmmmok!
Preko sedam mora, sedam gora, sedam jezera, sedam tunela, sedam reka, sedam pički lepih materina živi jedan moj, hm… nazvaćemo ga Prijatelj.
U toj njegovoj državi, postoji jedna selendra, a pored te selendre jedno selo. U tom selu jedna kuća. A u toj kući, On.
Čita Šopenhauera i razmišlja o smislu života, dok pije viski i puši tompus. I sve to u vunenim čarapama i štrikanom prsluku sa motivom Biljarde na leđima, koje mu je nekada isplela Gospođa Tetka, jedna od njih nekoliko, ali svakako najdraža. Morebit onog dana kada je rešio da tek ponekad siđe međ’ ljude…
Znala je stara tetka da, dok su noge tople, glava mora da bude hladna. Ali mu je ištrikala i kapu, da mu se nađe, da čuva “misli velikana”.
“Filozof tetkin”, govorila bi često, i dodala “neka ga…”…
Taj moj Prijatelj, još uvek traga za smislom.
A kada ga, i ako ga nađe, ne zna ni šta bi sa njim.
Eh da je jedini koji traga…Zato i ima strah da taj smisao ne pronađe neko pre njega.
“Il’ smisao il’ me biti neće”, misli on tako često dok, igrajući vikendom poker, jednim okom pronicljivo gleda suparnike, a drugim prebire po kartama, očekujući Flash Royal, jer sve ispod toga nema smisla…
I da je samo tetka povlađivala mezimčetu… Zna tetka da će da proćerda sve što je nasledio ako tako nastavi…
Eh, tetka, tetka, mokrim kanapom po goloj guzici si to trebala da tučeš dok je bilo vreme…
“Mislilac naš, psiholog, velikan, ljudina… biće jednoga dana od njega neko i nešto” govorile bi četiri sestre, koje u njemu i dalje vide nešto sveto, nešto posebno, dragoceno, dubinsko, misaono…
I da sam na njegovom mestu, ja bih se tu zaustavila i rekla – e, TO je smisao mog života! Da ne radim, a “kao” da radim, da me veličaju, da mi ugađaju, da me vole, da imam i više nego što mi treba i što sam zaslužio..
Ali ne! Njemu je i to malo… Nije smisao živeti kao beg, kao bubreg u loju, kao buva na kurcu, kao “više biće”, što mu po lokalitetu i tradiciji pripada…
On traži smisao života. Ne samo svog. Svačijeg.
Nekada je mislio da je smisao života produžetak vrste. Dobio je potomka. A kada se potomak zamomčio, Prijatelja je uhvatila kriza srednjih godina. Misleći da je smisao života uživati u mladom i zanosnom telu, našao je partnerku, mladu i zanosnu…I pobeže mu.
Često citira Šopenhauera: “Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno, a ne duhovno bogatstvo, iako je sasvim sigurno da našu sreću ne čini ono što imamo nego ono što jesmo“, ali zasigurno ne zna da, kada mu devojka kaže uradi (mi) “to i to” potrefi šta je od ta dva baš “To!”
Kada je shvatio da i to nije “to”, taj smisao života, to blagostanje pored mladog duha i tela, uz sve ostalo što ima, počeo je da se kocka parama koje nije zaradio. Mislio je da je smisao života da se nezarađeno rasćerda.
Eno ga… Još rasćerdava.
Traži valjda smisao…
I ovo napisah kao da je pokojni, a eno ga, konju rep da isčupa…
Kada bude shvatio da i besmisao ima smisao, vunene čarape će uveliko imati rupe na peti, kapa će da mu omali, kosa će da napusti ludu glavu, mečka će da mu zaigra pred kućom, brada će da mu poraste do kolena, potomak će da dobije svoje potomke, a oni opet svoje… i tako…
Nego, Prijatelju…. jebeš li ti šta?
PS Posvećeno onome ko me je gurnuo u ove vode, koji piše baš onako kako volim, i koji je 01.01. napunio 153 godine i boliiiiii njega što Morača ne izlazi na more Srećno Braunoviću! Sreća te pratila, a smisao te stigao :D
http://braunovic.wordpress.com/
Nikada u životu svom nisam imala gore Badnje veče. Ne ponovilo se…
Staramajka i ja neplanski smo provele par sati na Hitnom prijemnom odeljenju Gradske bolnice. Imala je jak i konstantan bol u grudima, jedan od simptoma koji ukazuju na potencijalni infarkt miokarda. Srećom po nju, mene i sve ostale, završismo “samo” sa jakim anginoznim napadom.
Prepale smo se obe. Ona za mene. Pa za sebe. Ja za nju. Pa za sebe. Mislim da sam od napada straha imala osećaj da u plućima imam Cepelin, koji je težio svakog minuta da eksplodira. Da sam malo dublje udahnula, otišla bih nebu pod oblake.
Ostadosmo tamo poprilično. Pet sati. Ja hipohondar, u hodniku Hitnog prijemnog odeljenja. Znači – hipohondar. Znači – ja. Znači – Hitnog. Znači – 5 sati. Horor u najavi…
Za to vreme videla sam ženu koja, po mojoj proceni ima 127 godina, koja je kost i koža, rasčupane kose, otvorenih usta u kojima nema zuba, i koja ispušta krike i neke zvuke koji podsećaju na plač očajnika koji dopire iz neke jame, pećine… Kosa mi se digla na glavi. Kada su je na krevetu sproveli pored mene, videla sam smrt… Daj Bože da nisam u pravu…
Drugoj bakici šikljala je krv iz nosa od visokog pritiska. Taman kada su mislili da je gotovo, mlaz se pojavio ponovo. Kasnije, kada joj je bilo bolje, osmehnula mi se, kao da mi tim osmehom zahvaljuje što brinem o svojoj majci. I ona je došla sa ćerkom…
Jedan čikica od sigurno 90 godina, sitne građe, suvog lica, upalih obraza i očiju, tanjušnih ručica, sede glave i izrazito crnih obrva bio je žut kao limun. Govori im uz osmeh dok mu traže venu, da je malokrvan, pokušava šeretski da skrene misli sa situacije…
Bakica od nekih 85, 86 godina, lepih plavih očiju, došla je sa sinom. Gledam je, a ona jedva diše.. Pratim njene kratke izdisaje i shvatim da imam iste simptome. Uhvati me panika.
Mahnem roditeljki, pogledom pitam kako je… Očima mi daje znak da je ok. Pokazujem rukom da idem da zapalim. Klima glavom.
Otvoriše se pokretna vrata i u mene istog trenutka uđe neka neverovatna svežina, neko okrepljenje, neka opuštenost. Kao da je neko na onom Cepelinu od maločas odvrnuo ventil. Počeh da osećam laganu komociju. Zapalih cigaretu. Osetih ponovo neku teskobu u plućima. Bacam opušak i ulazim u zgradu. Mahnem majci, kaže bolje je…
Tri unuka dovode baku. Za njima stižu sestričina i zet. Kažu da je maločas izgubila svest, da priča teško, nepovezano, da je malaksala…
Procedura za sve ista. Prvo na pregled, pa u sobu za infuziju. Napuniše se kreveti pacijentima, neki primaju infuziju sedeći u kolicima…
Ekipa Hitne dovodi ženu, ječi od bolova, pogled već počinje da joj beži na gore, i poslednjim atomima snage kaže “nije mi doobroo…” Uvode je preko reda. U međuvremenu stiže i njen sin, koga su obavestili gde da dođe…
Stigao je i bračni par, suprugu staviše na infuziju. Takođe bol u grudima.
Dođoše i neka dvojica. Otac i sin valjda. Nekako se udidili. Cipele im voskirane na maksimum. Liče na Arape, pričaju tiho i povremeno se osmehuju. Nisam razumela zašto su tu. Ovaj stariji se često okreće ka meni, kao očekuje nekoga iza mojih leđa, ali u tom okretanju, svaki put do mog nosa stiže njegov dah. Kao da je pojeo jeftin sapun. Zlo mi je. Ustajem.
Stižu prvi rezultati enzima. Dobri su. Čekamo da se uradi novi EKG. Ako je sve ok palimo iz ovog horor filma. Doktorka traži da se nastavi sa infuzijom. Sležemo ramenima. Šta se mora, mora se…
I dok polako padaju kapi infuzije, ja na hodniku pokušavam da ne primećujem nove pacijente. Ustajem. Izlazim. Palim cigaretu. Deca me zivkaju na svakih 15 minuta da vide šta je sa bakom.
Eeeee sad ste se setili, pomislih u sebi. A danas se niste setili da ponudite pomoć oko sređivanja vaše sobe?Sada su tužni. Mislim da ovom tužni nedostaju navodnici. Više je to zbog njihovog sebičnog dupeta, nego zbog bake koja je ceo život posvetila njima.
Surovo je to. Dok ti nekoga hraniš ljubavlju, nežnošću, blagošću, za uzvrat dobiješ bol u tuđem kurcu.
Kako sam vas to odgajila deco? Zar ste malo puta do sada videli kako se brine o starijima? Zar je moguće da niste primili pelcer? Izgleda da niste…
Dok se ne zadrma pod njihovom guzicom u stanju su da jašu, jebu, grebu, ne bi li dobili ono što ne-znam-ni-ja-čime misle da zaslužuju.
Hvata me bes. Bes i tuga nekako istovremeno. Bes, jer kada smo krenule, pokupila sam njihove pare, da bih imala za eventualne preglede, lekove, za taksi, da nam se nađe… Sin mi ih pruža, i kao da ne shvata situaciju pita “Kada ćeš da mi vratiš?” More mrš! Mrš BRE! Setih se toga u bolnici i krenuše mi suze…
Iskapi i poslednja kap infuzije. Krećemo kući. Ako se ponove simptomi u toku noći, da dođemo ponovo. Razumele. Pozivam prvo taksi pa decu. Kažem da baki razmeste krevet, stižemo. “Je l’ sve ok” pitaju. – Biće.
Stižemo kući. Vidim vrzmaju se kao unezvereni. Shvatim da nisu razmestili krevet. I dok je staramajka u kupatilu, šapućem, a oči mi iskolačene “Debili, kreteni, idioti, sram da vas bude! Stidite se!” – Ja sam rekao njoj da namesti, njen je red. Ona je… MA MRŠ! MRŠ BRE! Da vas čula nisam! Aaaaaa zapamtiću vam ovo…
Besna, razočarana, pod stresom, glumatam pred majkom da je sve ok. Tresem se u sebi. Na ivici sam da počnem da bljujem lavu. Suze od besa ne izlaze.
Za sada je sve OK. Staramajka je zaspala. Kreteni ćute. Ja sam popila bromazepam, čekam da me uhvati, ali je toliko adrenalina u meni da neće skoro…
Onim ljudima koje sam tamo srela u prolazu, kao i svojoj majci koja sada spava snom pravednika, želim da što pre ozdrave, da se dobro osećaju, da uvek imaju nekoga pored sebe, da žive dostojanstveno i da tako jednog dana i završe…
Ono što je ostavilo najjači utisak večeras je – da su svi imali nekog bližnjeg pored sebe, i nikome nije bilo svejedno. U njihovim očima sam videla neizvesnost, zabrinutost, sažaljenje, nežnost, olakšanje… neke ”pojave” koje su se u ovom veku izgubile.
U moju decu sam se večeras razočarala prvi put u životu. Neka greh ide na moju dušu, ako sam pogrešno interpretirala svoju trenutnu emociju. Mislim da ovo nikada neću moći da im zaboravim. Ali, ima vremena da se koriguju, i ima prostora za oproštaj… Valjda tome služi Božić. Ima tu neke simbolike…
Svima vama želim dobro zdravlje, napredak, blagostanje, nekoga da brine o vama, i vi o njemu, želim vam da budete mladi duhom, a stari pameću…
Srećan Božić! I čuvajte sebe i svoje najbliže…
Koga briga… Ne moram ni ja sve da znam, neću na “Slagalicu”…
Ono što znam je sledeće: Nikada ne bih mogla da živim u inostranstvu. Iz više razloga.
Prvi i osnovni je – tamo se radi.
Ovde se “radi” – Ako mislite da je razlika samo u navodnicima, na krivom ste putu…
Tamo se zaradi. – Materijalizam!
Ovde se pridaje značaj drugim vrednostima. – Produhovljenost!
Tamo ne smem da galamim na rođenu decu – mogu da me tuže. – Kretenski postulat, valjda se zna ko je kokoš a ko jaje!
I ovde mogu, ali čik neka probaju! – Poštovanje autoriteta!
Tamo ne mogu da podignem gotovinski kredit ako nemam dobru podlogu. – Nepoverenje!
Ovde mogu na “majke mi, vratiću”, “daj brate, frka mi je” “može?” – Fleksibilnost!
Tamo preko je sve uređeno (pravni sistem, zdravstvo, socijalna politika) - Sindrom staklenog zvona!
Ovde smo navikli na haos – u kući, u domu zdravlja, na poslu, u saobraćaju, na ulici, pijaci – Širina!
Tamo ne sme da se roštilja na terasi, ili sme, ali uz saglasnost svih komšija. - Nepotrebno čepljenje!
Ovde mogu da roštiljam do mile volje, pod uslovom da nađem sponzora za meso! – Snalažljivost!
Tamo je sve nekako čisto, kante za đubre iskaču kao čupavci iz kutije. – Stresogeni faktor!
Ovde mogu da zafrljačim pikavac sa terase a da se i ne osvrnem, bacim đubre iz dnevne sobe, zgužvam novine u sred busa i ostavim ispod sedišta. – Open mind! Open window, door…
Tamo je hrana bez ukusa i mirisa. – Bezličnost!
Ovde svi mirišemo na luk, roštilj i sarmu – kolektivno. – Prepoznatljivost!
Tamo se parfemi koriste svakodnevno. – Bahatost!
Ovde koristimo vodu i sapun, a vrlo često ni to. Ekonomičnost + rentabilnost!
Tamo niko nikoga ne poznaje. – Otuđenost!
Ovde smo svi svojta, prijatelji, kolege, drugari s’ noše… Bliskost!
Tamo možeš da izgubiš novčanik i u istom danu da ga pronađeš. – A gde je tu onaj slatki osećaj neizvesnosti?!
Ovde kad ga izgubiš kupiš novi. Fenseraj!
Tamo se ne čeka u redovima. – Dosada!
Ovde se dvoje tako upoznalo i zavolelo. – Ljubav!
Tamo se garderoba menja u skladu sa modnim trendovima. – Nemanje stava i neimanje stila!
Ovde se nasleđuje, s’ kolena na koleno – Tradicija!
Tamo se vrlo malo i vrlo retko psuje. – Vokabular u tom smislu vrlo oskudan… šit, merd, es, fak. – Neinventivnost!
Ovde je paleta psovki od-do sa sve familijom, pokojnicima, rođenom i nerođenom decom, preko organa kao što su dupe, usta, oči… da ne nabrajam. – Kreativnost!
Tamo se pije isključivo vikendom. – Ograničenje!
Ovde kad možeš! A i kada ne možeš… – Sloboda izbora!
Pa za koji moj da živim preko? Btw niko me nije ni zvao, samo kažem…
I da ne budete uskraćeni za odgovor… evo razlike…
Tibetanska ševa
PS I još nešto vrlo bitno… Kada pročitam sve ovo u plavoj boji, komotno mogu da kažem da ja sa takvima ne bih seksualno opštila. Tačka.
Negde početkom decembra, izađem sa jednim starim poznanikom sa chata na kafu… Ovo “stari” ne znači da je i on star. Za mene već znate da nisam! On ima 37 a ja znatevećkolikodanepišemnemoguvišedasebrukam. Koga ne mrzi, nek’ računa…
Zašto sam se setila ovog događaja?
Kao prvo, dobila sam “radni naslov posta” na poklon… Zahvaljujem :*
A onda se setih jedne emisije od pre neki dan, u kojoj sam napokon saznala ko je tamo-neki-Čovek i čime se bavi. Misterija iz decembra je rešena!
A kako je počelo…
Sa mlađahnim sagovornikom sam ispijala kafu, dok me je, po ko zna koji put ubeđivao da je veza između zrele žene i mlađeg muškarca opravdana, najpre iz zdravstvenih razloga, zatim estetskih, potom neuroloških, psihofizičkih itd. Na moju žalost, ja u tu priču, takođe po ko zna koji put, ne poverovah, ali mi bejaše smešna, pa sam se tako najpre smejuljila, pa kikotala, i na kraju smejala uglavnom u gornjoj lagi sa sve vibratom…
Ovaj Čovek, koga sam pre neki dan videla na TV-u, sedeo je dva stola od našeg i sve vreme je upadljivo buljio u nas/mene. Vidi se da voli žene, propratio je još jednu dok je ulazila u objekat, vrlo kratko i od glave do pete. Rekla bih da ne voli mlađe. Ili možda mršave.
Nedojeban? Možda.. Ali sada kada znam koja mu je “funkcija” … nisam baš sigurna da “ne mrsi” bar o državnom trošku
Nije sedeo sam za stolom. Bila su još dvojica, neki onako baš mutni tipovi. Po gestikulaciji, položaju tela i glasnom govoru sam mogla da zaključim da je On na nekoj funkciji. I da nije iz Beograda*. Možda Čačanin, prošlo mi je kroz glavu, oni su galamdžije…
Ne znam odakle mi tada ideja da je On neko bitan? Sve ukazuje da jeste…
Držanje. Način na koji se obraća sagovornicima. Kratko. Čak smem da primetim i drsko. Način na koji mu ova dvojica odgovaraju, nekako dupeuvlakački, jedva čujno, kao da se pravdaju. On je bio prilično grlat i primetno nervozan. Većinom namršten. Da je moj poslodavac, ne bih volela da sarađujemo.
Moram da priznam da mi je odvlačio pažnju. Uglavnom svojom gestikulacijom dok se obraćao ovoj dvojici. I prodornim pogledom, kad god bih se malo glasnije nasmejala ili dok mi je sagovornik palio cigaretu… Uvrnuto.
Vruće – hladno. Mlado – staro. Vaspitano – bahato. Postalo mi je zanimljivo…
Rekoh sagovorniku da ovaj “malo blene u nas” – “Ljubomoran je što si sa mlađim”. Glasno sam se nasmejala…
Možda sam mu išla na živce, pomislih… Možda misli da se njemu smejemo? Ali, ženska intuicija mi govori da nisam u pravu… I bilo je nečega, hm, možda je prejako da kažem “pohotnog” u tom pogledu…
Dugo sam odlagala odlazak u prostoriju na spratu, gde kažu da idu dame da “puderišu nos”. Sećam se da mi je bilo još neprijatnije da prođem pored “skenera”. Osećala sam se kao “hodajući zalogaj”…
Bez pogleda u stranu, prođoh pored njihovog stola, pa uz stepenice… Još neprijatnije mi je bilo kada sam silazila. Stepenice su prilično strme, gledala sam ispred sebe, jednom rukom se držala za gelender, a drugom pridržavala suknju uz nogu, da mi se slučajno nešto ne vidi…
Nije bilo šanse da nam se pogledi ne susretnu. Njihov sto je bio najbliži stepeništu. Evo ga! Scan!
Imala sam osećaj da mi skenira i jajnike…
Nema osmeha, nema grimase, samo poluotvorena usta i upečatljiv pogled…
Možda misli da se poznajemo?
Iz ove bliže pozicije i pogledom “na blic” sada mi izgleda već po malo poznato. Deluje kao direktor neke bitne firme. Samo oni imaju takvo držanje. Možda smo se susretali dok sam radila kao sekretarica? Pretresam po hardu neke face koje sam nekada sretala na poslu, jedini koji mi pade na pamet beše predsednik neke opštine… Više nisam sigurna, moguće…
Svašta mi se vrzmalo po glavi, a osećaj neprijatnosti nikako da isčezne.
Reših da ovoga puta sednem leđima okrenuta stolu dotičnog. Više nisam znala šta se dešava, ni kada su napustili “mesto zločina”.
Ja i ovo “derište” ispismo kafu, ismejasmo se, razmenismo neke životne stavove i napustismo objekat. Sve u svemu, interesantno veče
A, ako ste kojim slučajem mislili da ću da vam pričam o svojim strijama… zaboravite!
Onaj sa kojim sam pila kafu na to sigurno ne bi obraćao pažnju. Glavonja takođe.
KONKLUZIJA: Za kafu su strije nebitne!
* Ipak je rođen u Beogradu, mada, slušajući ga pre par večeri pažljivo, i dalje nisam ubeđena… Eto kako sam nepoverljiva! A i Wikipedia ume da slaže ;)
Ček prvo da okadim prostoriju…
Pričasmo ovih dana nešto o smrti i sahranjivanju. I čega se sve naslušah, kakvih obreda, običaja, budalaština najvećih, strah da te uhvati…Vala smo blesav narod od Horgoša do Dragaša…
Uglavnom, red je da svojim potomcima dam neke instrukcije za života, jer ako to sada ne uradim, potpašće pod glupavi uticaj srednje i naročito starije generacije, kako je to neki jebeno veličanstveni ispraćaj u 3 lepe pičke materine gde te (tj me) čeka trista kurčevih đakonija i bogatstvo najveće, seksa na tone i ko zna čega još.
Dakle, obraćam se svojim potomcima i budućim pokolenjima!
Pazi ‘vamo!
Da me se rešite na najjeftiniji i najkraći mogući način.
Ništa sanduk od 300, 500, 800, 1500e… može i neki kineski, plastični, vodonepropusni, ili u neku eko kesu, pa neka i propušta, jer meni će tada biti svejedno. Ako mi se malo i kosica pokvasi… pa nisam pošla na koncert Kamernog orkestra, nego kod Lućana Pavarotija lično.
Ništa plehana muzika, ništa hor Bečkih dečaka, Il Divo ili ne daj bože Zdravko Čolić, jer mogu da se uzjogunim, poskočim, isprepadam vas bez preke potrebe…
Ništa pop. I kada kažem pop ne mislim na muzički pravac. Ponavljam – ništa sveštenik!
Uvek sam ih prezirala i uvek su mi delovali nekako pokvareno, prljavo i prežderano. A i tarifa im je za ono pojanje božemesačuvaj, nit’ šta razumela ikada, nit’ znala kada treba da se prekrstim, a od tih para može lepa trenerka da se kupi, patike ili nešto korisno, recimo ona korpa od bambusa za veš, prostirke nove za kupatilo, zavesa za tuš, četka za wc šolju neka fensi …
Sveće da kupite najjeftinije. To se i onako posle pretopi, pa se prave nove.. jedna sveća je prešla sigurno 6500 sa’rana, četvrtina je otišla na slavske sveće kod ovih velikomučenika velikih domaćina, a ne ide da me razvlače po tuđoj sofri za par dana, dok mi se duša ne smiri i ne nađe svoj put
Na sa’ranu da dođu samo najbliži. I ništa da se zovu posle toga na kafu, kolače, kurce od ovce…. Nego da lepo posle toga izađete u grad na pićAnce, obavezno u kafić sa muzikom, ajd’ dozvoljavam da se počastite nekim slatkišem, jer što se pravilo do tog dana, pojelo se…
Onaj krst, pa onu maramu preko krsta, cveće, suze, vence … ništa. Umesto pokrova čaršav neki, ne mora uštirkan, samo ga malo opeglajte, da me ne žulja dok mi se koske ne ohlade, a ne mora ni to, eto…
Možda vama sada ovo deluje morbidno, ali, gledajte to iz ugla jednog konzumenta usluga pogrebnog preduzeća u vreme svetske ekonomske krize. A i da krize nema, van pameti je da se troši na one koji su u odlasku. Odlazećem (meni) ne koristi, a vas baca u bespotrebni trošak.
I nema da se plače. Ajd’ može malo, dozvoljavam…
Da se ne svađate kad mene ne bude, da se pomažete, podržavate, volite, brinete jedno o drugom, budete jedno drugom uteha, snaga, vetar u leđa…
PS Na chat da odete, daću vam password i nickname… obavestite narod, neki će se obradovati, neki vam neće verovati. Posle toga pocepati papirić i deinstalirati mIRC.
Ako se još nečega bitnog setim, dodaću, ali mislim da je to to….
**************************************
Zašto sam ovo napisala?
Priča koleginica kako tamo negde u unutrašnjosti Srbije prave, povodom daće nekakve, čak i glavu, ruke, noge mrtvaka od testa!?! #$%!)#&=” Tu skeri….
Konkretno je bio u pitanju neki deda. Kupili su nov krevet, novu posteljinu, novo odelo, košulju, kravatu, cipelke, a onda dodali tamo gde fali na “sliKi”… glavu, ruke, noge od testa (pečenog). I kao, to je velika čast za onog ko prvi dođe, dobije pare, odelo, slatkiše i krevet!
I da bira koji će deo od dede valjda
Mis’immmm šta reći!? Pa jesmo li normalni??
Neću da budem žena od pečenog testa! Hoću da budem mrtva i bela. I hladna.
Izgleda da neko radi protiv nas već duže vreme. Ili možda i kraće, ali temeljno… Sve što su mogli da sjebu, sjebali su. Još uvek ne znam ko, ali neko iz mase jeste!
Razbucaše veliku Jugoslaviju, fabrike, preduzeća, banke, velike firme, poljoprivredu, turizam, ceo sistem, da ne nabrajam…
Ostali su neki restlovi od kojih ni šifonske gaće ne mogu da se sašiju.
I kad stavim prst na čelo, shvatim da sve je to počelo od moje pokojne babe. Ta velika državna pljačka. Taj raspad sistema.
Ona je radila u bolnici kao kuvarica, i “pozajmljivala” je meso. I jaja. I zejtin, šećer, brašno… To što do dana današnjeg nije vratila ono što je “pozajmila” opravdava je preranom smrću u 92. godini.
Imala je sedmoro dece iz dva braka. Bila moderna za ono vreme. Znači, sedmoro dece x najmanje po dvoje unučadi, da si Rokfeler, ne bi mogao da na’raniš tolika usta. Babi jedinica iz vladanja, ali čista petica iz domaćinstva!
Ček!
(upravo mi ćerka saopštava da hoće da upiše mađarski ?!?)
June moje još ne potkovano, kćeri moja mentalno posrnula … vidiš li se ti na ovoj sliKi? Još ne? E ovako ćeš da izgledaš ako upišeš to što hoćeš!
E što se iznervirah! Sjeba mi koncepciju posta. Ništa, jebeš babu i državu, okrećemo se vedrijim temama…
Školstvo!
Blagoš si ga nama.
Od silnih fakulteta državnih, koji još uvek “imaju reputaciju” (kakvu-takvu) moj sin je upisao Megatreš. Smer za odnose sa javnošću. Okej, okej… Jasno je svima da kupujemo diplomu na rate.
Sa tim smerom može da se zaposli u nekoj kladionici, kafiću, da radi preko zadruge kao fizikalac, eventualno će moći da zakupi tezgu na borčanskoj pijaci i da prodaje parizer i viršle iz Mađarske – ali sa diplomom!
Fakat – radiće sa javnošću.
Nego, ova mala je do pre pola sata htela da upiše elektrotehnički fakultet. ŠKK joj bi, evo još sam u čudu… Da l’ je neko iznervirao u školi, da l’ mi lenja pita nije ispala kako treba, da l’ je buđav onaj cimet što sam metla, eto pojma nemam.
Šta god da upiše, neće mi biti od neke koristi, naročito ne medicinske.
Ja ovako vremešna, idem u godine gde ću sve više da koristim usluge zdravstvenih i rehabilitacionih centara, ortopedska pomagala, razne implantate …
Računala sam, ako bude programer imaće finu platicu, pa kad mi zafali za kuk, protezu, sise… da se otvori, jedna je majka!
Eeeee…. potopiše se snovi moji kao Atlantida. Računam da sam i dalje sugestivna, a ima još vremena do prijemnog… il’ će biti programer, il’ će joj majka biti ubica! (šaaaaalim se bre )
Nek upiše šta ‘oće… pa posle neka trlja glavu. Kad je nisam nagovorila da upiše medicinu, više nije ni bitno (progovori hipohondar u meni)…
Ono što mene brine su ove neke generacije “Engleza” koje završavaju Medicinski fakultet. Da se razumemo, ne brinu me svi polaznici, naročito ne oni druge boje, vere, jezika, izgleda piše… Oni će i onako da leče ljude u svojim siromašnim zemljama.
Ali šta ćemo sa ovima koji su kao “Englezi” a prezivaju se na “IĆ”?
Slušaju predavanja na engleskom. Odgovaraju na engleskom (šatro). Uče pojmove na latinskom i engleskom, a lečiće mene, vas, i još neke na srpskom, u srpskim bolnicama, sa srpskim materijalom, ali sa “engleskom” obukom.
Načula sam da su to deca naših profesora primdrmrprof, koja nisu imala ni jedan uslov da upišu regularno fakultet, pa se prešaltali i pomešali među ove obojene i prave se da su sa engleskog dvora. Niđe veze…
Pade mi na pamet nova verzija one kletve:
“Ko je Englez i srpskoga roda….
od ruke mu skalpel ne išao,
ni na stolu operacionom vežba,
sterilni mu ne bili tuferi,
nit’ makaze sa instrument table” …
Zanesoh se, gde smo stali? Aha…
Slažem se da će neko znanje da pokupe.
Imaju praksu, idu na vežbe, roditelji su im uglavnom medicinske struke, poguraće gde se može, biće i tamte-za-vamte… (proći-će-tvoja-ćerka-ako-prođe-moj-sin). Pošteno.
Ono što nije pošteno je – da im ja u neko skorije vreme i silom prilika, a ne svojom voljom, dospem “pod nož”.
Već zamišljam situaciju: ja došla da ugradim seese br. 5 a oni mi odstrane pola plućnog krila i urade vazektomiju !?!
Nego, ovako dok sam još pri čistoj svesti i zdravoj pameti, da uzNem neke mačke, miš0ve, pse lutalice i da vežbam da se u nekoj bliskoj budućnosti samooperišem! Tja!
Pa valjda ja znam šta treba da ugradim… još samo da naučim kako…
Neću da budem engleski pacijent!
PS Čudni su putevi gospodnji, a još je čudniji moj post. Ja uopšte nisam htela da pišem o ovome! Draga Saveta, da li sam ja podvojena ličnost?
E moja ti… Mislila si da je net nepregledno prostranstvo, gde možeš da zapišavaš kako ti se ćefne? Net je selendra, ja da ti kažem… i sve se čuje kad-tad.
Rekoh ja u nekom od prethodnih postova da sam ogovarala kolege na blogu, ali sam im davala lažna imena. Za svaki slučaj, jer Đavo ne spava.
Neki bi se silno uvredili, neki bi me možda tužili, neki prestali da mi se obraćaju. Generalno, pogodila bi me samo tužba.
Dobijem pred Novu godinu od koleginice mail, pod naslovom “Pismo”.
Otvorim poštu. Piše “Moje pismo Deda Mrazu”. Počnem da čitam, i zinem!
Moje “Pismo Deda Mrazu” jebote!
Provaljena sam! Neko je našao moj blog, i sada isti kruži firmom. OooNeeee.. Taj blam mi u ovom momentu ne treba.
Pokušavam da smislim kako da se opravdam!?!
Nemam ideju.
Zatečena.
Bacim pogled da vidim od koga je dobila mail – takođe od koleginice. Od koga je ona? Takođe od koleginice. Madr fakr! @#”&#!$%!?
Mislim da su počele da mi se koče i ruke i noge.
Nastavim dalje da pratim “trag” i ukapiram da je poslednja u nizu koleginica dobila mail od nekog meni nepoznatog lica, iz firme u kojoj nikoga ne poznajem.
Huh! Laknu mi…
Moraću da smislim novu biografiju:
Rođena 1985. u Istočnoj Srbiji. Nezaposlena. Neudata. Vitka, visoka i plava, sa završenom frizerskom školom. Nosim naočare sa velikom dioptrijom. Hobi – gobleni. Nemam internet ni struju. Nepismena. Ne pismena.
PS Avaksi sve snimaju, petokolonaši su među nama a ovu plavu haljinu dobila sam za rođendan od dečka!!!
I još nešto…
Zašto je pametno ne govoriti da imate blog?
Brzo se ta informacija širi među prijateljima, a naročito među rodbinom. I eto.. ja nekima rekla, i više ne mogu da ih ogovaram. Mislim, mogu, ali onda moram puno da se trudim da izbegavam eksplicitne detalje događaja/situacije a onda to nije to.
To je kao da slikate na platnu preko koga ste razvukli foliju, ili kada zaboravite da u oprani veš stavite omekšivač, ili recimo da u jelo ne stavite so… bljak! Ili da pijete mleko iz čaše… užas! Mleko se pije iz ambalaže!
Razmišljam da napravim novi profil, pa da serendam do mile volje. Ovako se osećam skučeno, kao da sam u ludačkoj košulji, ili u nekom uskom ventilacionom prolazu… Neću da umrem muški!
Zašto li se setih ove pesme? Da nisam trudna!? Ne. Nenenenenenenenenene NE! Volim je, eto zato! ♥ ♥ ♥
Moje drago i obožavano biće, moj pink ASUS ponovo je u majčinskom krilu! Bili smo razdvojeni 5 dana… Šta da vam kažem, godina prođe, a 5 dana nikad!
Kidao mi je živce neko vreme, malo mi je ekran igrao pred očima, razlivao se u 50 nijansi sive zelene. Srećom, bio je pod garancijom, a ASUS dolazi lično po “pacijenta”, nosi na intervenciju i vraća oporavljenog.
Hvaljen ASUS!
Jedva im ga uvalih zbog nekih “pokvarenih telefona”.
Zovem ih sa posla, traže mi neki broj. Zovem dete, on preko one stvari nađe neki broj, ja izdiktiram – nije taj. Aj ponovo… daj broj… evo ti broj – Nije taj! … Daj broj, evo ti broj – E taj je!
Zamolim mladića koji se javlja na poziv da malo ubrza proces. Naravno, ne bih da on primeti da je meni baš hitno ali naglašavam:
- da li vredi ako kažem da sam uticajna twiterašica? – Ne.
- da li vredi ako kažem da sam poznata blogerka? – Ne, gospođo.
Ok, kada da zovem da se raspitam dokle ste stigli sa popravkom? – Zovite sutra.
Petak…
Dobar dan, ovde majka na ASUS-a, onog malog lepog pink pacijenta. Kakvo je njegovo zdravstveno stanje?
- Moraće da se promeni ekran, srećom imamo rezervnih delova, biće brzo rešeno.
A da li sam ja vama napomenula da sam net zavisnica?
- Niste (smeje se), ali eto prilike da se družite malo sa ljudima.
(namestim glas na histeričan) Ja ne želim da se družim, meni treba laptop!
(i u trenutku mi prođe kroz glavu) Možete da mi date neki vaš?
- Mi ovde imamo samo desktopove.
A da mi donesete vaš lični, od kuće? (tu već zaličih na onog Malog Marka)
(smeje se) Pa ne mogu, brzo će ovo biti gotovo, možda u utorak, ali, problem je što mi vikendom ne radimo, tako da će se sa popravkom početi tek u ponedeljak, ne može pre.
- I šta ja da radim do utorka? Rekoh li vam da sam zavisnica?
Rekoste.
Aha, samo proveravam da li ste zapamtili. Da dođem ja tamo sve da vas …hm… A da ja ipak zovem u ponedeljak?
Zovite, naravno.
Ponedeljak… Ja već na ivici i marici…
Dobar dan, ja sam ona… što ima onog pink…(nastavljam zabrinutim glasom) kako mi je odojče?
- Biće dobro, ne brinite (sladak je, i on ušao u ulogu doktor-pacijent), broj radnog naloga je taj i taj… Da, evo vidim, gotov je, ali trenutno imamo problem sa isporukom, i ako uspemo dobićete danas vaš laptop.
- A ako ne rešite taj problem, mogu lično da dođem po pacijenta?
- Naravno, mi smo na Vilinim Vodama.
To mi je daleko, ništa, ako ne bude danas, mogu da vas zovem sutra?
- Naravno, naravno, mi radimo od pola 9.
Utorak…
Dobar dan! Ja sam.. znate već, ona dosadna …. (smejem se ja, a smeje se i on)
- Da, da, znam, dobar dan… Trebalo bi da danas dobijete laptop, sve je sređeno, dat je nalog za isporuku…
A ako ne bude ni danas, da ja ipak dođem kod vas pa sve da vas… malo je reći izmlatim
- Kojom veštinom vladate?
Džiudžicom! Peti dan!
U tom slučaju nemamo šanse (smeje se)
I to sam htela da vam kažem… džaba twitter i blog… dok ne zapretiš nekom istočnjačkom veštinom, nema od tog posla ništa!
A tip deluje cool, ima prijatan glas, ne znam da li da vam napišem broj, ili da nađete na zvaničnom sajtu. Pa ga cimajte svako malo, šta fali?
Zvaću ga sutra da mu se zahvalim, i da razmenimo po koju… a možete i vi da ga zovete, bio bi red, da zahvalite čoveku što mi je omogućio da ponovo čitam vaše baljezgarije pisanije, vaše emotivno proser razlivanje, priče o srećnom detinjstvu, seksualnim promašajima podvizima itd.
Pa da zaigramo…
Ljudima u nekim trenucima svašta padne na pamet. I ono što nikada u životu ne bi uradili – urade, pravdajući se onom čuvenom krilaticom “Eto, desi se svakome… “
Nošena na krilima te izreke, čak je i moja staramajka nasela na čuveni šibicarski štos. Ima tome sigurno 15, 16 godina.
Krene gospođa, dama, ozbiljna žena, bankarska službenica, majka i uzorna supruga na autobusku stanicu da sačeka sestru (čuvenu tetka Poleksiju) iz Kraljeva. I tako, u tom nekom međuvremenu, vremenskom nekom vakuumu, vidi kako par šibicara “rade” nekog dođoša.
Primakne se, proprati situaciju, i gle čuda! Svaki put je “u sebi” pogodila ispod koje šibice je kuglica! Vauuuu
Još se onako šeretski smeje u sebi onom tipu koji daje pare, i stalno promašuje. “O Bože kako je glup!”
Ponovo ovaj promaši – ona pogodi! Ušla u štos, nema šta!
Pa počeše da se svađaju šibicar i “žrtva” ko je u pravu, te uvatiše ovu moju mukicu da im ona pokaže gde je kuglica. Ona uperi prstom – Ovde!
Vidi čuda, stvarno je tamo!
Zinulo kevi dupe da bude najpametnija, jer vidi iz priloženog… šta?
1. zna znanje!
2. vidi ono što niko ne vidi!
3. tačno zna za jadac!
4. ima extra 100DM u novčaniku!
…i još se misli: “Pa ne mogu mene da prejebu PRNM” (PripadniciRomskeNacionalneManjine)
Suva inteligencija joj izbija iz očiju.
I, samo taj majušni bljesak, ta iskrica u njenim očima bila je dovoljna “glupim” PRNM da shvate da treba da je otrezne. Kulturno i konkretno.
Žulja nju onih 100DM, grđe nego mene tange u dupetu, onomad, kada sam ih prvi put probala, davne ’91. Još kad se setim kako nisam bila sigurna šta je napred, a šta pozadi, te zaključih na osnovu nekih babinih komentara, da je bolje da ti se vidi golo dupe nego gola “sramota”, i prateći taj unutrašnji glas, navučem ja onu krpicu – logički. Vidim žulja, sve mi nešto neprijatno, neizdrž me neki uhvati. Kako navukoh – tako svukoh. Mrš! Ja sam svoje dupe čuvala (i dan danas čuvam) od takve vrste skrnavljenja, da prostite…
…nego da nastavim gde sam stala…
Ovi garagani počeše da je uključuju u igru. “Tako je, evo gospođa je pogodila”.
Žrtva negoduje što gubi pare, a ova moja, suncelijojjebemdajojjebem, sva se pretvorila u oko. Gleda kutije, prati kuglicu, zna žena pos0 jebem ti lebac! Omaši možda jednom, računa opala joj koncentracija.
Žrtva i dalje gubi pare, kuka, preti, hoće i da se bije, naziva ove mahere lopovima, stvori se odjednom neka gužva, razgalami se svojta od ovog što mulja kutije, “oštećeni” se naljuti i ode.
Ostala moja majka. Ona – i reflektori za budale, instalirani joj u pogledu.
“Probajte gospođo, eto sa nekom malom sumom, vidite da vas je krenulo”.
- A neeee, neneneenee, ja samo gledam, znam da ćete da me prevarite. A u sebi misli “ovi su glupi, nemaju pojma, ohohoooo idemo iz keca u dvojku” (Da ideš ti u pičku lepu materinu, koment.aut.)
“Pa probajte, gospođo (glupi semaforu), probajte… “
- Hajde!
(Muzika tuš!)
Imate pare? – Imam.
Sigurno? – Sigurno.
Počeše garagani muljmulj, brljbrlj, trtemrte, tamte-vamte, levo, desno…
“Gde je?” – Ovde!
Kurac!!!
I dan danas ne mogu da prežalim te pare, jes’ da nisu bile moje, nisu bile ni kevine, nego je tetka dala kevi na “čuvanje”, a ova ih rasćerdala na prvoj krivini.
I tu se vraćamo na početak … “Eto, desi se svakome… ” O kakva gnusna laž!
Njoj se tog dana desilo da je dotakla dno života, a ja sam dobila za majku Šibicarku!
Eeeee to se ne desi svakome!
I evo, podsetih je maločas “Pa, šta bi kevo onomad? Što im dade pare?”
- Jebi ga, Cigani svuda oko mene, gde smem da ne dam… Izvadim 100DM i odem. Tada sam i rekla Poleksiji da više nikada neću da je čekam na stanici, skupo me košta.
Nego, pre neki dan zvonili mi na vrata ovi iz SNS-a, pitaju za siguran glas.
Ja prozborim po koju, spremam ručak, pa nemam kada da se za’ebavam, odoše SNS-ovci, kad evo je Šibicarka:
“Ko je zvonio?”
- Ovi tvoji, pitaju za “siguran glas”.
Pogleda ona kroz špijunku, ništa ne vidi, ništa ne čuje, pa odjednom iz grla, kol’ko je mogla jače “Vratiteeeee seeeeee, imate moj siguraaaaan glaaasssss”
Mislim, šta reći… kakvu majku imam, dobro da ne lajem!
PS Mama, ovo nisam ja pisala!
Brljajući po netu iz čiste dosade, reših da se malo bavim poslom kopirajtera.
Pošto za to zanimanje ne postoji diploma ni škola, apsolutno se smatram kompetentnom. Samo da uzNem plajvaz, i da osmislim koji ću proizvod da reklamiram.
ImaL išta gluplje, nego kada neki slogan ima više od 3, eventualno peŠes reči? To je sasvim dovoljno da se neki proizvod izreklamira na sva usta (ili dupe, ali o tome malo kasnije)
Kopirajter treba da očara potencijalne kupce na blic. Trik je u triku! Pucneš prstima i…
Voila!!!
Slogan treba da pošalje jasnu poruku, smislenu ili ne, onu koja će da se zapamti i da se širi međ’ rajom kao šuga.
UzNimo recimo konzervu pasulja.
Cilj je, dakle, da reklamiramo pasulj u konzervi, ne ovaj na kilo.
Koja bi nam bila ciljna grupa?
– Svi osim odojčadi.
Zašto je pasulj u konzervi bolji od ostalih pasulja?
- Lako je prenosiv.
- Ne sprema se za više dana.
- Može da se jede u svakoj prilici.
- Konzerva ima kasniju upotrebnu vrednost (umesto pepeljare, kao vaza za sitno cveće (visibabe), kutija za olovke, spajalice).
Znači, to je proizvod koji vredi reklamirati. Još samo da osmislimo slogan…
G(l)as razuma!
(ovo može da prođe i za promociju neke političke partije)
PrrrrrrRRrrrrRRRRrrrrd!
Trt! Jer zdravlje ulazi na usta, a izlazi na dupe!
I mi Exit za trku imamo!
Neka se čuje i naš g(L)as!
Pasulj u konzervi – kao Durex u rezervi!
Kaže jedna kopirajterka (parafraziraću) – Ako mislite, dok gledate neku reklamu, da biste vi mogli bolje, onda je kopirajting upravo za vas.
I kada vidim reklamu “Zdrav-ko-Her-bi-ko, zdrav-ko-Her-bi-ko” više nisam sigurna da li sam rođena za kopirajterku, a njihovom kopirajteru poručujem ovom prilikom – Indoktrinacija u ovom slučaju dobija svoj pravi smisao*. Bravo ti ga bate!
http://vukajlija.com/zabava/posteri/128502
* Индоктринација је процес насилног усађивања идеја, ставова, когнитивних стратегија или професионалних методологија…
PS Predviđam u narednih 30 dana povećanu prodaju pasulja u konzervi. Odoh da kupim gas masku!
Volim te Besmislene praznike, dane za ovo i ono, naročito ako su neradni, a padaju od ponedeljka do petka, kad god!
Posebno mi je zabavan ovaj Dan zaljubljenih. Ja do skoro nisam ni znala da postoji, a nije da nisam bila zaljubljena.
Volim i tu Besramnost koja se tog dana pokazuje na milion neverovatnih načina. Svi se vole, svi su zaljubljeni, svi se prCaju, svi su nasmejani, darovani, a “istina je tamo neđe” (što bi rekao moj bivši dečko ♥ Fox Molder).
On je zaljubljen u nju. Ona je zaljubljena u njega. Naravno, On kupuje Njoj poklon, Ona Njemu uzvraća pažnjom, nežnošću, egzibicijama u krevetu i blajvanjem za Oskara…
Zadatak: Nađite Besmisao!
Po analogiji stvari, ako je On zaljubljen u NJu, Ona u Njega, sve liči na smisleni iskaz. Generalno – Oni su zaljubljeni.
Ali ne jedno u drugo.
Ha! Eto Besmisla!
Pa kako!? pitaju se vaše premudre glavice…
On je možda i zaljubljen u Nju, a Ona je zaljubljena u nekog Drugog. Njega (ovog što je zaljubljen u Nju) Ona voli na poseban način – daje joj sigurnost. Ovaj Drugi (u koga je Ona zaljubljena) daje joj patku.
Šta će odrasloj ženi patka? Ne razumem…
Patka!!!
To što On Nju voli dok se Ona kreše povremeno sa Drugim, ne umanjuje Njenu ljubav prema:
a) njemu!?
b) patki!?
c) sigurnosti!?
(zaokružiti tačan odgovor)
Slična situacija, obrnute uloge:
Ona je zaljubljena u Njega, izrodila mu je decu, spremila kuću, ručak, sebe. On je zaljubljen u Drugu. Sa Drugom spava, kraj Prve se budi. Prvoj je kupio cveće, Drugu izvodi na ručak uz prigodan poklon i - patku.
Odakle ovolike patke, aman!?
Iš!
Na jučerašnji dan, ovom našom planetom, razmenilo se milijardu nežnih poruka, poklona, nežnosti, telesnih tekućina…
Ono što mene zanima je: Koliko će tih sms-ova, nežnosti, poklona i svega ostalog stići na matičnu adresu, osobi sa kojom živi, ima decu, topli dom?
Pola?
Više od pola?
Manje?
****************
Besmisao svih Besmisla – proslava punoletstva a ‘la Mala nevesta – Made in Serbia!
Devojčurak puni 18 leta i hoće to prikladno da obeleži. Razumljivo.
U to ime, a o trošku uže familije, iznajmljuje se restoran, muzika, pevačica. Kupuje se garderoba za slavljenicu + ukućane + babe i dede sa obe strane.
Nokti da se veštački meĆu, ekstenzija na kosu da se kači, frizura i šminka da se ne gađaju sa terminima. I eto je, spremna za punoletstvo. I za svadbu!
Ma volim te divne srpske običaje. Komšiji krava mleko da nema, neka pukne pola sela od muke što mi imamo 2 pevača i tortu na 68 spratova, grivu na glavi od 3 metra sa 253.849 čvorova…
To je Srbija! Bogatstvo raznolikosti, Bahatost u nemanju, Besramnost na stolu i pod stolom, Bezobrazluk pijanih gostiju dok polupijanoj pevačici guraju pare međ’ sise i štipaju je za guzove, praziluk u dupetu, olovka za uvetom, prst u nosu…
Malo koja civilizacija može ovakvim folklorom da se pohvali.
Nekada sam čak i ponosna kada nas u belom svetu poznaju na kilometar. Zračimo neopisivim šarmom budale za vreme jutarnjeg mokrenja, u trenutku kada shvati da nije napunio bočicu za urin, pa, okrećući se, u nadi da je dohvati, zapišava sve oko sebe i sebe…
Ima li išta lepše od tog toplog mlaza po nogama u hladno zimsko jutro!? I naravno blaženi osmeh…
Srbijo, volim te što si tako blesava! Da te nema, ja ne znam u kojoj bih zemlji živela i čemu se smejala…
Ali bih, zbog ovakvih stvari, mogla nekada i da plačem, spontano i ničim izazvano. Ojsa!
Neko napisao “svako ima neku budalu pored sebe” i došao do mog bloga. Vot D Fak?! Je l’ to mene neko zajebava?
Svako ima neku budalu pored sebe, samo ja nemam ni budalu. Zar se to Kosmos urotio protiv mene? Da li sam ja to predmet za sprdnju? Podsmeh? Zar sam ja najgrđa na Planeti majmuna?
Trep, treppppp
Kad smo već kod majmuna, nema majmuna na planeti koji nema svoju majmunicu. Neki ima i po dve-tri. Ali svaka majmunica ima bar jednog majmuna.
I ako ne pogledate ovaj prilog koji ću da postavim, džaba sam krečila, nećete imati pojma o čemu pričam… Dakle KLIK na LINK neuki blogerski svete drage moje kolege dokoličari blogeri
Pa da nastavim….
Nešto nisam primetila da su mi otekle genitalije, krike ne ispuštam, osim kada mi dođu računi, u gaće Bogufala još nisam počela da “ispuštam tečnost”, a usne ne pućim no iscrtavam olovkom. Negde očigledno grešim.
Na osnovu ovog članka, koji ima smisleni naslov “Ovako se privlači suprotan pol”, meni jedino preostaje da uzNem neki kamen i da krenem u lov.
I, malo je falilo da siđem u podrum i uzmem onaj kamen za kupus, kad mi se razbistri u glavi. Mora da je novinarska patka!
Tamo piše da su “pogođeni mužjaci završili u ljubavnom zanosu sa ženkama koje su ih gađale”.
Ja to nigde nisam videla, a gledala sam snimak peŠes puta.
Mislim da su one dobile batine i to poštene. I neka su.
Ali ovi iz novina nisu hteli da stave slike nasilja, da ih ne bi tužili iz ovih društava za zaštitu šodera, kamena krajputaša, kamen kosturnica i dragog kamenja.
Možda da ipak pućim usta… Ovako?
Pućim usta, pa šta!?
U 19 voda kiselih! Lažem…. 22!
Šta li mi je to trebalo, još uvek se pitam…
Šaljem mu mail, pre objave posta, jer ga pre svega poštujem, cenim njegovo mišljenje, on je moj (za sada) najveći, odnosno jedini kritičar, i nekako imam taj čudni osećaj da me je “stvorio” …. O tata!
Ja: Napisala sam ti rođendansku čestitku, ispravi gde treba, pisala sam po sećanju
On: Oduševljen sam. Zaista sam oduševljen, evo čitam .. Haha pa kako si se svega setila?
Ja: Sklepala sam to na brzaka, valjda nisam puno omašila?
On: Neeee, super je
Objavljujem post.
Nakon 5 min stiže sms:
On: E, a da ipak ispraviš nešto?
Ja: Ok (ispravljam to što mu se učinilo gramatički neispravno) Je l’ sada ok?
On: Jeste. Evo čitam, aha, ok… ispravila si.. evo i ovde, ispravi to ”rasćerdava” U stvari nemoj, nisam ni ja siguran da li je š ili s, neka ga, neka ide tako… I skloni onog smajlija, ne treba ti to.
Ja ispravljam po nalogu.
ON: Ne, ne, neeeee, nemoj da ispravljaš, ako misliš da nisam u pravu…
Ja uljudno: Nema veze, ispravi sve što misliš da nije ok, saglasna sam, imaš ekskluzivno pravo na to
On: E dobro, izbaci onda čitav onaj pasus o smislu života…
Ja brišem (i dalje mi nije jasno zašto?)
On: Ne, ne, ipak nemoj… to je tvoje, učinilo mi se da ne ide, kao što i NE ide, ali ti si to..
Ja: Gotovo, obrisano. Da puštam?
On: Puštaj
Puštam ažuriran post.
Još dok sam na netu zove:
On: E, evo sad sam video i ovo…ne piše se poneki odvojeno, to valjda znaš?
Ja: Ne znam. Ok, evo ispravljam.
On: Ako to pročita moja sestra B., ima da me kritikuje što se družim sa nepismenima (ha ha ide uz komentar)
Ja: Ispravila. Puštam.
On: Važi, ne zamjeri… ipak je ovo tvoj post, pretjerao sam…
Ja: Ma ok, hvala tebi …
Posle 30 sec…
On: Vidi, ono “Morebit” da ispraviš, ne ide…
Ja odlučno: Ne dolazi u obzir! Sve drugo ispravljaj, to ostaje.
On: Dobro, ali ne ide, ili ga napiši odvojeno i pravilno, ajde dobro, ne zamjeri. I ono kada nabrajaš dodaj kod “bubreg u loju” – kao.
Puštam još jednom ažurirani post.
Zvoni telefon..
On: Vidi… (smeje se)…
Ja: Šta je sada!?
On: He he, ma sve je ok samo napisala si sestre, dodaj četiri
Ja: Pa kad ne znam koliko ih imaš, evo dodajem…
On: A ono što si napisala gospođa tetka… fali li ti tu koje veliko slovo?
Ja (nesigurno): Fali, i u G i u T? … ispravljeno, hvala…
On: Samo da ti kažem, nije meni tetka isplela kapu, no majka…
Ja: E sada gotovo, kao da zna neko, aj’ ćuti tamo… Pustila, i više nemoj da si mi ispravljao tekst!
Prođe pola sata, zove…
On: Ne kaže se “Zna da citra Šopenhauera… ” nepismena ženo…
Ja: U pravu si, ispravljam, ali mi se sada menja kontekst u nastavku rečenice. Sramota me više da ažuriram post, ako svima stiže mail-om da sam ispravljala, na šta će to da liči?
On: Ne stiže, ne brini. Smisli, neću ja da ti kažem šta treba
Ja: !?)#(“”?(%#*?”$(“*) Aj’ dobro…
Posle nekog vremena stiže sms:
On: Samo još ovo ispravi i neću više da te cimam (ponovo se smeje, ali više ne primećujem da mu je neprijatno, ušao u ulogu
Zovem ga: Aman, šta je sada!?
On: Vidi, napisala si sledeće: “A onda je dobio sina. Posle toga je uleteo u krizu srednjih godina… ” KO? Moj sin ili ja?? Ispravi, i puštaj.
Uradih kako mi je rečeno…
Zove…
On: Nemoj mi zamjerit, ali ono što si napisala za mlado i zanosno tijelo…
Ja: Da, pa? Nije mlado ili nije zanosno?
On: Jeste! (kad se samo setim kako je to odlučno rekao, prim.aut.) Ali ti je nekako nedovršeno… Tu je neko nekoga ostavio. Eto, napiši šta hoćeš, nebitno…
Ja: Ko je ostavio koga? Neću da lupetam, ako već ispravljam
On: Ona mene, nego, nije ni bitno, napiši “i ona mu pobeže..”.
Ja: E vala nije ni čudo! Vidiš koliko si težak čovek! Dugo te je i trpela…
On: (smeje se) Stvarno misliš da sam težak?
Ja: Jesi, ajde evo ispravila sam, puštam, i nemoj više da bi mi slovo promenio.
On: Važi (smeje se)
Opet zove…
On: Rekao sam sada svom drugu da pročita, pa ako bude imao primjedbe, ispravićemo
Ja: ŠKK je sada? Od sto babica kilavo dete…. Jesmo rekli nema više ispravki.
On: Jesmo, ali, ako baš bude, ajd’ čujemo se
Ja mislim da smo tog dana zbunili WordPress za sve pare
Piši, briši, ispravljaj, dodaj, ažuriraj, briši, oduzmi, koriguj, objavi-i tako peŠesnaest puta.
Sledeće jutro stiže sms:
On: Ako si ustala, zvrcni. Moraš da promijeniš par sitnica
WTF???
Odustao je.
Do poslepodneva.
I dok sam bila u bolnici sa majkom, stiže sms:
On: Vala, da te još ubijedih da promijeniš ovo “Morebit”…
Ja: To ostaje! Ne bih ga sada promenila ni da mi daš pare za svako slovno mesto!
On: Crkni!
Ja: Sa kevom sam u bolnici, nije joj dobro, ima neke predznake infarkta…
On: Molim te, molim te, molim te… Biće mama ok ako promijeniš ovo “Morebit”. Đubre sam, znam
Ja: C!
On: Umrijeće ti mama.
Ja: Svi ćemo.
On: Ja neću.
U tih manje od 24 h imala sam 22 revizije. A ovaj post puštam sa 6 + još jednom, dok pronađem sliku. Evo je!
Od sto babica – kilavo dete!
Majka mi je preživela te noći. Ovaj, kad ga sretnem, teško da će…
Rekla sam da ću da napišem post o tome kako me je maltretirao. I evo ga, gotov je…
Idem na “Objavi”… 3, 2, 1… Sad!
PS I da se zna, On nikada ne kaže “Nemoj mi zamjerit” i sl. ali mi je bilo glupo da stalno pišem izvini, oprosti, izvini, oprosti…izviniiii…
PPS Rekao mi je da doteram ovaj post i da ga pustim kad poludim. Računajte da sam poludela.. još samo da ga doteram.. čeeek…
Kita cveća za slavljenika!
Čujem ja primismo ga! Mašala! Svako čudo dva dana dosta.. Pitali Kurca za odnose – kaže nikad bolji. Hm… Gde sam ja u celoj priči?
Nit vid’la Kurca, nit imala odnose… meni nešto te evrointegracije ne idu od ruke.
Piše, u četvrtak Kurca primaju u Prištini.
Da l’ da idem u rodno mesto, da l’ da samo zamišljam kako ga primaju, eto pameti nemam.
Razmišljajući o Kurcu (a o čemu bih inače u ove sitne sate) pade mi na pamet ona narodna izreka stara sigurno 100 godina, a kaže: “I Kurcu vreme prolazi… ” pa se pitam, odakle su naše babe znale da ćemo da primimo Kurca, pa on nema ni 13 ovako na prvi pogled….
Hm… Po analogiji, naše babe u stvari nisu ni mogle da znaju za Kurca… zbog vremenske distance. A znale su! Paz’ majku mu…
Je l’ se to nešto u Univerzumu dešava? Da se nisu otvorile neke crne rupe i poigrale se Kurcom, pa se on prikazuje kad, kako i kome hoće? Pa malo babi, a malo i nama? Malo u Beogradu, malo u Prištini?
Jesu nas to babe plašile Kurcom? Klele?
Kažu ne valja se igrati Kurcom. Da mi se objasni zašto!?
Apropo Kurca… ima i ona… dabogda ti se osušio! Eto dokle se ide…
I dok se ja tako bakćem Kurcom, meni vreme prolazi. Bože, kako svaka glupost može da mi odvuče pažnju…
Nego… ja sam se ugojila toliko da su mi porasle sise! Meni je to važnije od Kurca, trenutno.
I tako… man’te se Kurca, fokusirajte se na seese (svoje, tuđe… )
Pa kaže… Half past tvelv…
Mažem ti ja lak na nogama…
Dama!
pa mi valjda u tom položaju (kada se moj mozak direktnom gravitacijom napaja krvlju) svakojake misli padaju na pamet.
Stig’o mart. A kao što znamo svakog marta se dešavaju neke grozne stvari. Bombardovanje ’99., pa Irak, sada nešto tandrljaju za Ukrajinu…
Batalim ja razmišljanje o ratovima, oni nikada ništa pametno nisu doneli, nego… ide li meni ovaj purpurni lak na nožnim prstićima usred marta!?
Da se nisam previše otvorila za ovu (još uvek) zimsku idilu?
Razmislih još jedared – nisam.
Ne volim kada me te, neko će reći gluposti, izbace iz takta toliko da moram da imam dilemu… I večito imam u glavi “panik taster” koji svako malo blinka da još nešto moram da uradim. To nešto je uvek bitno, ali dok prođe kroz sve nebitne stvari u mojoj glavi, izgubi na vrednosti..
A onda se setim – nisam napisala Izveštaj kojim moram da opravdam sebe sutra kod direktora.
Danas sam napisala jedan, pa mi je vraćen sa sve stikerom na kome piše “Gde su “spavali” predmeti?” E jesam se slatko nasmejala. Ja bre ne znam ni deca gde mi spavaju, a ne tamo neki tuđi papiri, od nekih zaludnih ljudi, što traže nešto, pa se premišljaju, pa svako malo zivkaju da pitaju je l’ gotovo…. Pa ‘de ste bre vi dokoni ljudi pošli? Zar vi stvarno mislite da ja na poslu razmišljam o poslu? Ne ide to tako.
Objasnim ja svom novom nadrkanom direktoru da je sve u granicama zadatih rokova, da sam ja svoju radnu obavezu ispoštovala od početka do kraja, da je kod dotičnog predmeta bilo i nekih situacija kada su vikendi produžili neke rokove i tako… i pitam: “Je l’ moram i to da napišem ili je dovoljno ovo što sam rekla?” “Da, da, napišite, za sva tri predmeta”…
“TRI?!” – silno se iznenadih, ja napisala samo za jedan, i to mi bilo muka dok sam po’vatala konce… al’ ko me jebe, kad ne čitam šta i kako, nego pišem po sopstvenom nahođenju.
“Pa nije ti ovo BLOG luda ženo!” progovori moj halter ego! Iju!
Vratim se u kancelariju, pogledam.. ono stvarno tri predmeta… E do Qrca!
Napišem ja novi izveštaj, dam koleginici da pročita, ona se nešto sablazni… ne valja ovo, aj’ ti to polako pa ako ne budeš lepo sročila, ja ću sutra da ti uobličim… I tako, ostavim ja to za sutra.
Maločas sam napisala dobar deo izveštaja, fale mi još neki detalji… ali ni Bog nije stvorio svet za jedan dan… sutra ću!
A kao što znate, ja poštujem i vaše mišljenje…
Tako mi je onaj Rudar iz 3 lepe predložio da, ako ništa ne upali, probam sa oralnim seksom. I poslao mi link. Eto šta su pravi prijatelji! Uvek ti ponude tuđ Qrac kada ti je najteže. Ccccc…
Pitanje od milion dolara glasi: Da li da ovaj link, onako spontano priložim na kraju Izveštaja, za svaki slučaj?
http://www.meh.ro/2011/06/24/oral-sex-is-always-a-great-last-minute-gift-idea/
Venčala se koleginica pre neki dan u opštini Stari Grad. Aj’ nek je sa srećom i da dogodine njenom mužu cepamo košulju!
- Je l’ opet tekst Duška Radovića?
– Jeste.
Pih!
Dokle više taj idilični i nadasve dosadni tekst, koji para uši i prisutnima i mladencima? Totalno je passé…
Novi tekst za venčanja XXI veka
Danas smo se okupili, dragi gosti i kumovi, da spojimo ove dve budale, kojima nije bilo dovoljno da vide kako ste vi prošli u braku, nego žele lično da se uvere. Ima idiota koji više vole da uče na svojim nego na tuđim greškama, neka ih…
Dakle, budale…
Imate još ovih par minuta vremena da dobro razmislite šta vam je ovo trebalo. I da li vam je trebalo…
Brak, osim što sa sobom nosi čak i neke lepe trenutke,
donosi i večitu dilemu – da li je TO što stoji pored vas, baš prava osoba sa kojom biste podelili dobar deo svog života?
Shvatićete to čim potrošite pare od svadbe/ ili neko od vas ostane bez posla/ ili neko reši da pozajmi komšijinu kobasicu, jaja, ili komšinicino mleko, ribu… /ili šta se već od komšiluka pozajmljuje, a obično kreće sa brašnom i šećerom..
To što Zakon kaže da ste u braku ravnopravni, daleko je od istine. Uvek jedna budala radi više od druge, uvek jedna budala živi u zabludi (a ispostaviće se da ste to baš vi), uvek jedna budala misli da je u brak unela više emocija, para, nepokretnosti, živaca..
Gledajte da vi ne budete ta budala.
Proveravajte mobilne telefone budale sa kojom ste stupili u brak, češljajte mu/joj mejlove, profile, unajmite nekoga da to radi umesto vas ako ste nesposobni…
Volite se. Bar danas. Glupo bi bilo sutradan da pričate kako u braku niste bili voljeni.
Na ravnopravnost, opet ponavljam, da zaboravite. Zna se ko otvara kapiju, a ko vozi traktor. Ko namešta antenu, a ko viče “dobroo jeee”
Nemojte da budete ljubomorni. Ako je neko namerio da vas prevari, uradiće to u po bela dana, u liftu, kancelariji, u toaletu na autobuskoj stanici, aerodromu… gde god. Bitno je da na to budete spremni i pre nego što vas prevari. To će vam obezbediti miran san, pod uslovom da se malo pripomognete hemijom, ne slabijom od 5mg…
Podelite obaveze od prvog dana. Potpišite Ugovor o obavljanju obaveza. Overite ga u sudu. Nemojte posle da se žalite da vas boli kičma. Ili prepone, kao što je slučaj sa ovim bajom
Oni koji vam kažu da ljubav traje čitavog života, debelo su vas slagali. Ne dozvolite da živite u laži. Postavite stvari na svoje mesto. Volite se dok traje, a posle razlaz! To da se stvari mogu vremenom popraviti spada u sajensfikšn, te pravac kvaka!
Imajte stav o svemu. I menjajte ga samo kada je u vašu korist. Ne pristajte na kompromis, osim ako će debelo da vam se isplati.
Nemojte tući decu. Nisu ona kriva što vas imaju za roditelje. Da ste bolji, i deca bi vam bila dobra, ovako… bolje da ćutim.
Ako ste i posle svega ovoga rešili da se ovde potpišete, (ovde sledi značajan pogled iznad naočara)…
…ja vam želim od srca da zaboravite sve ovo što sam rekla i da sa ovim svečanim skupom krenete da se opijate i bančite tamo gde ste već zakazali salu i platili unapred, jer niko nije blesav da vam vrati pare.
Dakle…
Da li ti Budalo broj 1 uzimaš Budalu broj 2 za svoju zakonitu ženu?
Aloooo… aloooooo pa kud se razbežaste!?
…Njujork Tajms, Gvardijan, FreUda… gledam Animal planet i Nešnl Džiogr….
Ček! Ko mi je napisao uvodnu reč!? Hajte molim vas… zanemarite početak.
Kamera, molim krupan kadar! Da, da! Na sise!
3, 2, 1 ….
De sam stala!? Aha…ok…
Gledam ja, jedno dva tri vikenda neki serijal o Rusima u Londonu. I to ne bilo kakvim Rusima, nego onim multipunišama…
Nema šta nemaju, na svakojake gluposti troše pare. Na vile, jahte, odeću, obuću, nakit glupavi, na slike, aukcije razne, divlje životinje, kola, avione, večere neke ekskluzivne…
Gledam ja njih, pa ih se setim iz perioda osamdesetineke, kako su jurcali za unihopkama, farmerkama, kaiševima i ostalim tricama, pa ih gledam sada, posle posle 25 godina i ne verujem…
Ništa se nisu promenili u glavU.
I dalje nemaju ukusa, i dalje žude za svim i svačim, kičeraj prisutan u svim sferama, žele da ih vole, da ih poštuju, da im se dive … ali to kod mrtvih ‘ladnih Engleza neJ da prođe tek tako.
Tamo u UK ne možeš da prisustvuješ konjskim trkama u Askotu ako nemaš adekvatan šešir + toaletu. Jebena tradicija…
Ne jebu Englezi to što imaš pare, stil moraš da poseduješ. I to ne svoj, nego kako domicilni običaji nalažu. I sa punim pravom može onaj seljanin na ulazu, što cepa karte, ako mu se ne dopadne tvoj luk, da te pita ” ‘de si poš’o s krmeljive oči i praziluk u kesu?” i doda… “aj mrš!”
Dakle, pravilo je da muškarci imaju onaj smešni mađioničarski cilindar, žene suknje – ne iznad kolena i naravno ostatke nekih životinjskih crkotina na glavi…
I kako sada da ubediš Ruskinju, koja je navikla na štikle od 85cm i 2 kile šljokica svuda po sebi, da se uvuče u neku kraljevski diktiranu eleganciju?
Ne mere. Nemaju šlifa.
Al imaju kefalo…
I onda unajme asistenta koji će to da obavi umesto njih. Za debele pare. I odu u Askot da budu viđeni u društvu kraljevske porodice.
I tako Ruje prejebu Engleze dok si rek’o keks.
https://twitter.com/foxlifesrbija/status/440124911487823872/photo/1
U celoj priči nekako mi je baš drago da sada hladni ostrvljani ljube ruska dupeta obilato.
Za pare – jasno.
Vole pare više od ponosa, štaŠ….
A Rujama BogOtac dao pare i taj fenomenalni nejebavajući imase/možese stav prema istima.
Ruje se bahate, a ovi bledunjavi im se šlihtaju, češkaju im jajca, doduše ne deluju baš najsrećnije ali… koga briga.
Samo me zanima… da li Rusima prija taj hladni poljubac na toplo dupe?
Javlja li se to meni, ili će za par godina u Askotu umesto šampanjca da se pije Vodka a umesto trka – rvanje u blatu?
Eto kuda ide Jevropa… pravo u Rusiju. Tja! U tom slučaju ja sam za ulazak u EU!
Odoh da čitam ruske klasike, pa onda na čas baleta…
