Sedim tako i gledam..
Ide on sa njive, pogrbljen, košulje mokre od znoja, na rame navalio ašov, hoda sporo, briše znoj sa čela…
Prilazi kući, teškim korakom ide uz stepenice, prelazi kućni prag, zatvara vrata za sobom…
Vidim ga posle par minuta u drugoj prostoriji. Sedi za stolom, iza njega kredenac, a na vr’ kredenca tegle slatkog.
Iza stakla na kredencu uredno složene čaše i šolje, a na dnu, između dva stakla umetnuta slika. Crno-bela. Sa venčanja. On brkat, lep, doteran. Ona sa velom na glavi, srećna…
Na stolu šerpa sa kutlačom, ispred njega tanjir i pribor…
Prilazi mu žena sa maramom na glavi, blago se osmehuje. Sipa mu nešto čorbasto, uzima nož, seče hleb na debele kriške, primiče svoj tanjir, naspe i sebi, lagano seda, primiče stolicu bliže .. Pričaju nešto, ona više zapitkuje, on uglavnom klima glavom, osmehne se po koji put, ona ga nežno gleda…
Vidim, sa druge strane kuće, još jednog čoveka. Debeljuškastog, u košulji i crnim pantalonama, hoda uspravno, šešir mu na vr’ glave, frula za pojasom… Otvara stražnju kapiju, u dva skoka preskače stepenice, zamiče mi..
Sada ga vidim u istoj prostoriji sa domaćinima, uzima stolicu, seda…
Vidim avliju, baštu, voćnjak, vidim njive, tu i tamo po neki plast sena, pa opet njive, pa kuću neku u daljini, vidim pašnjak, na njemu peŠes krava i duplo više ovaca, ne stižem tačno da izbrojim… Bogatstvo.
Evo ga i bagremov šumarak, pa njiva, njive, šume, šumarci, ovce, opet njive i pašnjaci, avlije, voćnjaci, suncokreti, more suncokreta…
Sunce ti jebem!
Eto zašto valja putovati Železnicama Srbije!
A ne ono zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzk! Samo da mi zabrlja sliku… Užas!
ZzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzK!
