Na odmoru sam! Od čega odmaram, pojma nemam, ali, kad svi koriste to pravo, ko velim – dUzNem i ja, jes’ da sam godišnji za ovu godinu uveliko okrnjila, spajala moguće sa nemogućim, uspavljivala se uglavnom, jebavala ale.. ali ostalo još, pa da se ne baci…
Ne koristi se odmor samo da se negde putuje, nego i za neke normalne stvari – da se duže spava, da se kasnije leže, da se pije pa da se zorom povraća, da se ispoštuje familija, prijatelji, kumovi… Za svakoga da se potroši bar 1 dan, da se ne zaboravite…
Elem…
Narednih 10 dana sam isplanirala neke posete, izdogovarala neke kafe, što sa poznatima, što sa nepoznatima… valja se radi balansa u Kosmosu…
Sjeba me kiša u ponedeljak, iz kuće nisam provirila – računam propade dan.
U utorak sam bila na jednoj kafi, sa jednim mnogo finim čovekom. Pričah ja vama skoro o jednom takvom finom…
….da od takvih treba da se bega. E pa i bila sam u pravu. Zaključićete sami…
Idealni uslovi za izlazak na kafu, druženje opušteno uz smeh, lake doskočice bez poskočica… nije red, prvi put je, pa da se čovek ne prepaNe…
Ispričasmo se kao da se znamo, malo o deci, malo neobavezno …
A on baš pričljiv.
Imam tu širinu, kako bih vam rekla, da pokušavam da shvatim neke životne situacije, razvode, prevare, krizu srednjih godina na obe strane… čak i krizu identiteta. Možda ta širina ima neke veze i sa mojim horoskopskim znakom (vaga), jer kažu da vage umeju da slušaju svoje sagovornike. Tačno.
Izašla sam iz čiste radoznalosti, kao što to uvek i radim, onda kada procenim da takva vrsta izlaska ne može da me ugrozi fizički ili pomeri emotivno, psihički, da sagovornika mogu kontrolisano da držim na distanci, da se ne kreveljim i cerekam kao napupela tinejdžerka, već da budem suzdržana, da se ne istrčavam sa komentarima bržim od jezika i tako..
Znači, izašla sam sasvim sigurna u sebe, u to da ČAK i ako se nenadano pojavi neka hemija (što je ravno statističkoj grešci) da to odmah anuliram iz više razloga:
1. ne živi u Beogradu
2. ne verujem u veze na daljinu
3. nije mi baš zapelo da putujem po varošicama i gradovima ne bih li se ogrebala za snošaj
4. sve i da ima zlatnu patku, takve postoje i u metropoli – znači manje km – više seXa
5. ima još, mrzi me da nabrajam…
Koliko god da se on meni dopao (a jeste), Bogu fala te ostadoh pri čistoj svesti i zdravoj pameti, jer po intuiciji i ličnoj konkluziji, nešto tu ne štima…
Nekako stade dobar deo njegovog života u tih 120 minuta.
O deci koja su uspešna (evidentno uspešna), o svojoj nekoj karijeri uspešnog sportiste (i danas je aktivan, što kao trener, što kao igrač), o razvodu, o nekoj vezi, pa još o jednoj vezi (trenutnoj)…
Ta neka njegova trenutna bolja polovina (pametna, mladolika, ‘vaka, ‘naka, na sva usta hvaljena, pa mi bi neprijatno što nisam ni cipele da joj brišem) nema pojma gde je on trenutno.
Ishvali on nju kako je ona posvećena, mirna, divna, imaju o svačemu da prozbore po koju, verovatno i da se seXaju na milion raznih načina, kao što Nadalina muti jaja, taj deo mi je prećutao, ALI…
Ona je nekako suviše mirna, tiha, stabilna, mirna luka, žena bez ispada u glavi i na delu, a on je i dalje pun života, ludovanja, oseća se mlađim nego što izgleda, puca od snage, u kondiciji je (što je evidentno takođe) i da bi ona bila super – da on sada recimo ima 65 godina.
On je ne bi menjao.
Divna jedna žena tako za starost pustu.
(WTF!?!)
Pustim ja (bez komentara) ovu glupost da izađe iz objekta, napravim se kao da nije ni izrečena, ali mi se nekako želudac napravi u čvor. Pa se mislim u sebi – kako ga bre nije sramota? I kakav je to muškarac? Čuva nekoga za starost, a švrlja okolo pa šta uvati? I iste sekunde popi minus kao vrata – za neljudskost.
Zašto nisam komentarisala? Jer on nije ni izrekao da bi da je menja. To sam sama zaključila. Možda i grešim…
Fakat je da ima sve atribute pravog muškarca.
Da sam sa njim izašla da bih ga na prevaru odvukla u jazbinu, sada vam ne bih ni pričala o ovome, nego bih ga zaskakala svako malo, sa posebnim osvrtom na njegovo dupe i fantastična ramena (awwwwww), nego izađoh nekako neplanski (dogovor je bio za sledeću nedelju), računam – ako počne da smara, izmisliću nešto, lagati bar umem, prestala sam više i da crvenim :)
Kad ono dasa, ali – ljigavac.
Sada tu ženu (mukicu) zamišljam kako sedi u 4 zida i čeka da se ovaj pojavi, da mu se obraduje, da mu postavi sto i da ga pita kako je prošao u Beogradu na nekom zakazanom tretmanu. A on sedi sa mnom i blebeće.
O glupostima.
O nebitnostima.
O njoj.
O onoj pre nje.
O bivšoj ženi.
Pa prijateljE… nije to lepo.
Rastasmo se prijateljski. Ali sa nekom gorčinom u vazduhu…
I istera me iz pameti to razmišljanje o muško-ženskim odnosima. O nekom fer odnosu? O nekom poverenju? O iskrenosti, posvećenosti, sebičluku…
Kamo taj fer plej? Ili bar tajm aut dok promeniš postavu.
Ne razumem…
Dobro je što sam sama. Bar nemam te muke.
A opet… Kada ništa ne znaš, ne može ni da te zaboli.. i tako se vrtim mislima u krug i ne mogu da shvatim neshvatljivo, pa sve mislim kako starim da sam gluplja, da obraćam previše pažnje na sitnice, na neke abitnosti dok mi život prolazi ispred nosa…
Poslao mi je sms. Potom još jedan. Odgovorila sam na prvi. Šturo.
