Tamo pred Novu godinu imali smo organizovanu proslavu Dana preduzeća/Slavu firme/Nove godine…or whatever. Nismo još utvrdili o kom datumu se radi, pa ga slavimo od Svetog Nikole do Nove godine, jedan dan, pa koji zapadne 
Iako ga slavimo kao Dan Nečega, sigurna sam da može da se nazove i Dan Tantalovih muka (objašnjenje sledi kasnije)
Tantal je bio lenčuga, razmaženi Zevsov sin koji se sprdao sa bogovima, a moj (sada već bivši) direktor je vredan čovek, koji je čitave godine imao “pune ruke posla” ! Nešto ovako:
Gledam ga, a sve mi dođe da mu uručim Orden zlatne hobotnice I reda.
To je visoko priznanje za naporan hohštaplerski intelektualni rad i odličnu organizaciju i koordinaciju najbližih lopova saradnika, a sve pod budnim okom tenderske komisije i ponuđača.
Obično tog dana direktor, pred zvanicama, održi kratak govor o tome kako smo naporno radili, kako je sve pogodio II talas ekonomske krize, III talas Merkelinih valunga, IV stepen radijacije iz Fukušime, ali da smo… Bogu hvala… svi na broju …još uvek. Ovo “još uvek” bude redovno propraćeno pogledom koji ne obećava
Leto, zima, kiša, sneg… Mog direktora nikakvi meteorološki uslovi nisu omeli u nesebičnom zalaganju na “čišćenju” životne sredine. Neko to zove i “ekologija”, mada sam sigurna da se u narodu ova pojava zove drugačije.
Nego, nije sada reč o narodu i narodnim “krilaticama”…Narod se vazda sprda, ovo su ozbiljne stvari…
U direktorovoj “radnoj” biografiji nailazimo na: pregalaštvo, čvrst stav i neodustajanje od visoko postavljenih ciljeva. Njegov cilj je samo njegov cilj. A njegovi snovi su naša noćna mora naša radna obaveza.
Kao što znate, današnji direktori odlično znaju šta žele, samo ne znaju još koliko. Stičem utisak, kako im se čini da im je svega malo Pa to su prave Tantalove muke!
Tantal je bio osuđen da bude večno gladan i žedan i da živi u večitom strahu.
Tako i neki naši direktori Večito su žedni i gladni. A pretpostavljam i da žive u večitom strahu od nemaštine ili nedovoljnog imanja svega i svačega. Ravno fobiji! (eto objašnjenja!)
Mislite li da je to lep osećaj? Pa nemojte da ste takvi!!! Jebote, šta ja pišem
Jedina razlika između mog (sada već bivšeg) direktora i Tantala je ta, što je Tantal bio smotan. Nije uspeo ni bistre vode da se napije, ni voća da se najede, a bojao se one stene …ccc… kao da mu život visi o koncu. Moj bivši direktor se nije bojao ničega.
I zbog te hrabrosti, svakako da je zaslužio i neki ekstra bonus u vidu platnih kartica kategorije – platinum. I nekoliko interkontinentalnih seminara ili radnih grupa. Šta zevate? Pa šta!?
Zar vi stvarno mislite da je lako spavati pored toliko kombinacija, finansijskih konstrukcija, umetničkih slika, platnih kartica?
Probajte! Ako uspete da sastavite 8 sati sna, svaka čast… mada čisto sumnjam. Samo… nemojte posle meni da se žalite zbog insomnije. Molim lepo!
I ono što me je uvek uveseljavalo na kraju ovog govora je taj aplauz. To nam uvek dođe kao zvanična potvrda da smo položili test. Da smo i ove godine uspeli da se “ponašamo” u skladu sa direktorovim željama i mogućnostima. I snovima…
Međutim, ove godine govor je izostao… I šta sada to znači??? Da nismo bili vredni, radni, požrtvovani? Da nismo mislili na naše direktore??? Pa nemojte tako drugovi i drugarice… neeemojte
Ili sam ja ipak zakasnila na slavlje Prokleta bila… sve zabavne stvari mi izmaknu kad ne treba !
I još jednom da naglasim, moj (sada već bivši) direktor se ne boji ničega. Ha!
Ko je vama kriv što ne možete da se nosite sa tolikim malverzacijama tolikom odgovornošću?
***************************
I tu viknem “Mekušci! “…i probudim se… Eeeeee čudnog li sna…
