Nešto tuđe, a moje…
Nisam te hvalio da ti to znas.
Ne da ti cujes.
A mozda treba…nekada coveku bude zao sto nije bio…izdasniji.
Mozda jesam u sebi,ali to se i ne moze bas nazvati hvaljenjem…
Samo te naslucujem.
Lici na igru, a nije.
Lici na verovanje, a nije zanesenost.
Najblize je puzzle…neka slagalica.
U kojoj je nekako dobro poslo.
Sa slaganjem.
Zanimljivo je.
Drugacije je.
Inspirativno je.
Nesmarajuce.
Ima svoj put, ali tu mapu ne znamo ni ti ni ja.
Sto je dobro…
Naravno da nemam pristup u bazu podataka: ne znam da li si prgava ili
umiljata, fina ili losa ,smerna ili raskalasna,lepa ili neupadljiva, koga
cekas i zbog cega…kakvi te sve problemi muce, koga ti mucis..
Ali, taj mi pristup i ne treba.
Nije stvar u tome da li postoji neko ko bi meni ispunio dan…ispunjen je i
previse…pitanje je kako…
Nista, gotovo, ne znam…gomila slutnji lebdi i sudara se u mojoj glavi,
pravi mali haos…
Samo sam u jedno siguran, od prve poruke: ti jesi van standarda.
Da nisi, ja ti ne bih pisao.
Sve sto ne znam ja, ne znas ni ti.
Ali, ni tebi ne smeta…
Tako ja upakujem zivot, onda kada ga nasnaznije i najiskrenije osecam.
U poruku koja mi izleti iz prstiju.
From my soul, via my fingers.
To you.
Ako stigne neki odgovor,znacu da je ovo pismo imalo smisla.
Opet moje…. a tuđe…
Nisam pesnik.
Ali, da sam imao tebe kao inspiraciju nesto ranije u svom zivotu, ko zna, mozda
bi ti uskoro hitala na Sajam knjiga, da vidis kako ide delo motivisano tobom.
Mada, nicega ne bi bilo da oboje tom malom prijatnom caskanju ravnopravno
ne doprinosimo.
Cini mi se da je ovo, ipak ,teze nego…umetnicima. Slikar, pisac ili
kompozitor, vajar…moze da pogleda kroz prozor, srkne kafu i kaze: “danas
nemam inspiraciju”.
Cik, da napise tebi svakog dana pismo dostojno… tvojih “kapaciteta”…
Bez prava na nemanje inspiracije. Razlika je u tome sto pisati tebi
podrazumeva inspiraciju, jer ti je dajes.
Da smo u srednjem veku, ili bih se tabao zbog tebe na turnirima viteza,ono na konju sa velikim kopljem, ili bih ti slao pesme. Zavisi od raspolozenja.
Ako ti niko nije napisao pesmu…samo za tebe…mozda cu ja.
Iako nisam pesnik.
Pa i ako jeste napisao.
Ova ce biti lepsa.
Priča za mene…
Bio je mart…u Moskvi. Neka od godina s pocetka 21.veka. Cak ne tako hladan dan, kakav zna da bude,ali dovoljno bogat mrazom da navuces kapu i rukavice. Hotel “Rosija”, nezamislivo ogroman, pored Crvenog trga.
Tamo se osetis cudno sitan, nestvarno mali u odnosu na sirine te zemlje, na prostranstva…
Usao sam u podzemni prolaz, dugacak, siv, jadno osvetljen, u nekim plocicama kakve smo mi stavljali po kupatilima pre 40 godina…
Dugacak hodnik, veliki kao sto je veliko sve u Rusiji.Vodi od hotela ka Crvenom trgu.
Nigde nikoga, osim zvuka.
Fantasticnog zvuka harmonike. Melodija sa neke stepe, tuzna, pretuzna…enormno mocna.
Na sredini tog hodnika sedi devojcica od 12-13 godina, umotana u neke vunene pelerine, cak nema ni cipele. Sedi u papucama.
Sedi i svira najlepsu melodiju koju sam cuo da neko svira na harmonici. Bez obzira sto nema nikoga u tom hodniku, ona svira i uziva.
Isao sam polako, prosao pored nje, nije me ni pogledala. Ona je svirala svoj zivot, zato je to tako zvucalo. Sa kutijom ispred.
Otisao sam gotovo do kraja, okrenuo se i vratio. Hteo sam nesto da joj kazem. Ubacio sam neke rublje, mnogo rubalja, sve sto sam imao. Gomila rubalja, a jedan dolar…
Ali, nisam znao sta da joj kazem.
Kao sto veceras nisam znao sta tebi da napisem. Nesto je bilo u vrhovima prstiju,ali nije moglo, ili htelo da izadje odatle. Rekla bi mi da je preduboko,a ja bih se onda nervirao sto ne umem da pogodim dubinu…
Iskreno?
Koliko je ona lepo svirala, toliko si ti meni ulepsala zivot.
I cinis ga lepsim.
Prica za tebe.Prica iz mog zivota, iz moje duse.Sada znam – kada ne znam sta da ti napisem, napisem ti pricu.
