Preko sedam mora, sedam gora, sedam jezera, sedam tunela, sedam reka, sedam pički lepih materina živi jedan moj, hm… nazvaćemo ga Prijatelj.
U toj njegovoj državi, postoji jedna selendra, a pored te selendre jedno selo. U tom selu jedna kuća. A u toj kući, On.
Čita Šopenhauera i razmišlja o smislu života, dok pije viski i puši tompus. I sve to u vunenim čarapama i štrikanom prsluku sa motivom Biljarde na leđima, koje mu je nekada isplela Gospođa Tetka, jedna od njih nekoliko, ali svakako najdraža. Morebit onog dana kada je rešio da tek ponekad siđe međ’ ljude…
Znala je stara tetka da, dok su noge tople, glava mora da bude hladna. Ali mu je ištrikala i kapu, da mu se nađe, da čuva “misli velikana”.
“Filozof tetkin”, govorila bi često, i dodala “neka ga…”…
Taj moj Prijatelj, još uvek traga za smislom.
A kada ga, i ako ga nađe, ne zna ni šta bi sa njim.
Eh da je jedini koji traga…Zato i ima strah da taj smisao ne pronađe neko pre njega.
“Il’ smisao il’ me biti neće”, misli on tako često dok, igrajući vikendom poker, jednim okom pronicljivo gleda suparnike, a drugim prebire po kartama, očekujući Flash Royal, jer sve ispod toga nema smisla…
I da je samo tetka povlađivala mezimčetu… Zna tetka da će da proćerda sve što je nasledio ako tako nastavi…
Eh, tetka, tetka, mokrim kanapom po goloj guzici si to trebala da tučeš dok je bilo vreme…
“Mislilac naš, psiholog, velikan, ljudina… biće jednoga dana od njega neko i nešto” govorile bi četiri sestre, koje u njemu i dalje vide nešto sveto, nešto posebno, dragoceno, dubinsko, misaono…
I da sam na njegovom mestu, ja bih se tu zaustavila i rekla – e, TO je smisao mog života! Da ne radim, a “kao” da radim, da me veličaju, da mi ugađaju, da me vole, da imam i više nego što mi treba i što sam zaslužio..
Ali ne! Njemu je i to malo… Nije smisao živeti kao beg, kao bubreg u loju, kao buva na kurcu, kao “više biće”, što mu po lokalitetu i tradiciji pripada…
On traži smisao života. Ne samo svog. Svačijeg.
Nekada je mislio da je smisao života produžetak vrste. Dobio je potomka. A kada se potomak zamomčio, Prijatelja je uhvatila kriza srednjih godina. Misleći da je smisao života uživati u mladom i zanosnom telu, našao je partnerku, mladu i zanosnu…I pobeže mu.
Često citira Šopenhauera: “Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno, a ne duhovno bogatstvo, iako je sasvim sigurno da našu sreću ne čini ono što imamo nego ono što jesmo“, ali zasigurno ne zna da, kada mu devojka kaže uradi (mi) “to i to” potrefi šta je od ta dva baš “To!”
Kada je shvatio da i to nije “to”, taj smisao života, to blagostanje pored mladog duha i tela, uz sve ostalo što ima, počeo je da se kocka parama koje nije zaradio. Mislio je da je smisao života da se nezarađeno rasćerda.
Eno ga… Još rasćerdava.
Traži valjda smisao…
I ovo napisah kao da je pokojni, a eno ga, konju rep da isčupa…
Kada bude shvatio da i besmisao ima smisao, vunene čarape će uveliko imati rupe na peti, kapa će da mu omali, kosa će da napusti ludu glavu, mečka će da mu zaigra pred kućom, brada će da mu poraste do kolena, potomak će da dobije svoje potomke, a oni opet svoje… i tako…
Nego, Prijatelju…. jebeš li ti šta?
PS Posvećeno onome ko me je gurnuo u ove vode, koji piše baš onako kako volim, i koji je 01.01. napunio 153 godine i boliiiiii njega što Morača ne izlazi na more 
Srećno Braunoviću! Sreća te pratila, a smisao te stigao :D
http://braunovic.wordpress.com/
