Mali uvod …
U svom životu, ovom pravom, kod kuće, na poslu, sa rodbinom i prijateljima, sve sam više sigurna da me bije glas da sam kompletni kreten. Ali, kad bolje razmislim, nije lako ni kreten biti, pazi ovog…
Na svoju okolinu verovatno ostavljam utisak jedne smotane, nesposobne, antitalentovane osobe za sve, osim za spavanje. I, kao takvoj – treba mi pomoć.
Da se razumemo, ja pomoć nikada i ni od koga ne tražim. Lažem. Tražim, ali za neke krupne stvari. Za ove sitne retko. Ljudi prosto imaju taj poriv/želju/potrebu da mi se nađu “pri ruci”.
Sve što ne očekujem – a dobijem, meni deluje kao dar sa neba, i tom daru ja iskazujem poštovanje i duboku zahvalnost. Kako daru – tako i darodavcu 
U narodu se to zove uvlačenje, a na yt pod uvlačenje nađoh ovo
Niđe veze…
Nego, da se malo vratimo u prošlost…
Bila nekada lepa vremena. Nije putovao ko nije hteo – bukvalno.
Kad se samo setim, tačno mi sada dođe da tučem glavom o zid što danas živim kako živim… Putovanje se svelo na najužu Srbiju i radničko sportske igre o trošku sindikata.
Skoro sam pratila ćerku na maturantsku ekskurziju.
Pakujem ja stvari, a baba će: “Sećaš li se kako sam ja tebe pakovala za svako putovanje?”
He he… gde se ne sećam, večito sam bila u frci. Uzmem telefon od zore rane, pa udri sa drugaricom u priču šta sam planirala da ponesem, šta će ona, šta od klope, šta od medEcine, cigarete palim jednu na drugu, i ko god u međuvremenu da se javi, pojavi, prođe, vičem: ”U frci sam! Ništa me ne pitaj, neću stići! Aaaaaaa!”
Pa se okrenem prema kevi, podesim glas na “jako nervozna” i preslišavam je: “Jesi spakovala to? A to? A to i TO!? Kako nisi??? Oooobavezno aceton! Kako tamo da ga tražim… kao dimetil keton?!”
A keva grešnica, pere, pegla, pakuje, ja uhvatila spisak i samo štikliram.
Gaće – čekD 
Kupaći - čekD Šminka – čekD Obuća – čekD
…pa dreknem: “Zašto mi nisi stavila šimike?? Jesi kupila alkohol od 96 ili 70%?”
Tada sam imala strah da ću da fasujem neku “amebeću boles’ ” pa sam se svako malo zalivala alkoholom kao biljka. Tačno sam mogla da dobijem opekotine III stepena da je putovanje potrajalo…
Tako je to radila moja majka: podmetala se, podmeće se i podmetaće se – ali to je majka!
Vraćam se na temu, koje naizgled nema…
Nije sve tako crno kao što mislimo. Ljudi hoće da učine, da pomognu, da se podmetnu. U pitanju su sitnice, ali, i lavina nastaje od grudve…
Evo skorašnjeg primera – selidba i bežanija od cimerke… Svi su se ponudili da me presele, ali smo Milica i ja sve same odradile.
Meni je bitnije da znam da neko hoće da pomogne, i da postoje ljudi na koje mogu da računam, nego da ih eksploatišem, kada im vreme za eksploataciju došlo nije…
Ali, nekada neke moraš malo i da “poguraš” da bi se setili da postojiš…Gurneš, da, da!
To se bre rodi sebično, naviknuto samo na sebe, kao da ne postoje ljudi okolo… A gde sam tu ja!?
Beše to jedno putovanje od pre ihahaj godina.
Dobijem za cimerku jednu Novosađanku A ona grešna smotana, sva u tripu da će neko da nas opljačka, prevari, zaboravi, nedajbožesiluje, njuška veš, da će da nam se zaključaju vrata kabine, pa možemo da ga duvamo u duetu i tako… Navikosmo se jedva jedna na drugu.
Trebalo joj je vremena da shvati da treba da mi ugađa, pa sam je đihala, priznajem, kao ludi kauboj konja.
I nije mi bilo teško da joj ponovim po nekoliko puta da sam egocentrik koji pati od večitog manjka pažnje.
Ajmo tamo Dijana, ajmo ‘vamo… aj sad ti idi donesi…. aj’ idi pitaj ovo, ajd’ pridrži mi ovo… Duša joj je bila u nosu Odgovorno tvrdim da nikada neće da zaboravi to putovanje, što je, složićete se i poenta svakog letovanja. Da se ureže u sećanje. E pa… urezalo joj se 
Na neko drugo putovanje išla sam sa dve drugarice. Njih dve se međusobno nisu poznavale. Nisu ni živele u istom gradu. Prosto su se utrkivale koja će više da mi se nađe pri ruci. To se zove “savladana obuka”. Bravo devojke!
Sa jednom od njih sam kasnije išla još dalje na put. Tu sam zaključila da ona, u stvari, baš voli da ugađa ljudima, a naročito meni, jer ja to umem i da cenim
Šta ću, hvalim je na sva usta, šlihtam se, čepim najgore… Nekada me uhvati strah da ću od tog silnog dupeuvlakaštva da joj izletim na usta 
A ništa je nisam terala. Majke mi!
Moja kuma, inače moja najodanija saputnica, pokazala se kao najNEtalentovanija od svih! Samo mi je kuvala kafu. To naravno nije uticalo na moju bezgraničnu i vanvremensku ljubav koju gajim prema njoj.
Moja Milica, koleginica, srce moje, i od skoro cimerka, na svim putovanjima ponašala se kao starija sestra (iako je mlađa 10 godina). Da prinese, da odnese, da skuva, da opere, da me zasmejava, da se glupira… za sve je majka rodila! Pored toga, budi me svako jutro, podseća da popijem lek i čini još hiljadu stvari koje su meni bitne, a njoj ne predstavljaju teškoću.
Moja Maja, moja podrška i uteha, trpela me je i još uvek me trpi baš ovakvu kakva sam. I ništa joj nije teško. Da joj ove sekunde kažem da mi se jede Qrac od ovna, ona bi rekla… dolazi, spremam! Za to vreme bi otišla na Pešter, izganjala najboljeg ovna, ošurila (ako se ovnovi šure), odrala kožu, odstranila utrobu, tranžirala, spremila i toplo mi prinela, uz komenar: “Pričaj, je l’ sve ok?”
Lepo je kada imate nekoga na koga možete da se oslonite i za najobičniju glupost.
I kada tom nekom nije teško da vam izađe u susret.
I kada vidi da vi to umete da cenite.
I kada se to vidi na vašem licu.
A još je lepše kada vidite da onaj, ko vam se našao pri ruci, ima osećaj da je uradio “pravu stvar”.
Ne znam kako se to zove u narodu, ali meni liči na sreću. Obostranu. Sreću u malim životnim radostima…
Pitanje glasi: Da li sam ja đubre ili se samo tako ponašam? 
