Kao što znate, imam budžu na kapku, to sam vam i slikovito objasnila. Taj neki čmičak u najavi, evo gostuje ispod mog kapka skoro 2 meseca i jedini način da ga se rešim, pored (neuspele) terapije lekovima je – hirurška intervencija.
Zakazala za danas. Otišla.
“Uđite u salu i lezite na sto…”
Ulazim u malu salu, na podu neke krvave gaze, od joda šta li…. dalje gledala nisam. Ležem na sto. Osećam pritisak u glavi, počinjem da gubim dah…
Na stolu, na mestu za glavu – malo udubljenje, valjda da bi glava ulegla toliko, da doktorima oko bude što pristupačnije. I onda, odjednom FuuuuuFFFFFFFffff…. ode sva krv u glavu…
Osećam da se gušim, počinjem da paničim…
Videla nadrkana sestra da imam problem, šalje me prvo da skinem šminku i sve se krsti “O Bože… zar sa puderom na operaciju!? Svašta!?! Ko vam je rekao tako da dođete?!” – Moja pokojna prababa Ilinka, pička ti materina (psujem u sebi)
“Uzmite vlažne maramice i skinite to, pa kad se sredite uđite”. - OK.
O da te jebem ja baš! Pa ne idem ja na operaciju svaki dan, nego među ljude, kučko nedo’ebana, sve mislim u sebi a pritisak u glavi i grudima se ne smanjuje.
Ustanem, skinem šminku, dišem na škrge… Panika i dalje okrenuta na ON.
Pitam jednu od sestara: “Imate nešto za smirenje?” Kaže: Nije ovo apoteka! Izađite napolje i smirite se”
Ju naopako, na’ebaću ko žuti, ove se namunjile da me biju …
Izađem, odem do toaleta, sredim se, a sve vreme se mislim kako da zbrišem … I tako rešena, uđem ponovo u ordinaciju.
Tačno da tada nisam imala tih par trenutaka lufta, ostala bih i završila pos’o…
Dolazi doktorka, kaže… “Jeste li se smirili?” – Nisam 
“Vidite, da vam kažem” opet će doktorka,… “JA ne volim da radim sa pacijentima koji ne sarađuju, jer je praksa pokazala da se obično TAKVE intervencije završe NEKOM komplikacijom. Idite kući, pa dođite drugi put”
Pitam prisutne (jer se pojavljuje još jedan dr) – Mogu li ja ovaj problem ipak da rešim medikamentima? – “Nažalost ne”, reče dr. ”Da li ste spremni?” – Ako obećate da ćete biti nežni i da me ništa neće boleti, promrmljah kroz osmejak…
I OPET nadrkana sestra “DOKTORE!? Zar hoćete da vam se onesvesti na stolu!?! Pa VIDITE koliko je uplašena. Gospođo, pašćete u nesvest, sigurno!”
Na to će doktorka: “Da Vam kažem… Znate da ćete posle ove intervencije imati podlive i otok par dana? Da li je vama u stvari bitna estetika?” (izgleda da je rešena da me otera, pa navalila kao mutava)
- Ne, naravno. Jedva čekam da se rešim ovoga, i vidno polje mi je znatno smanjeno. Samo me je strah bola.
Nastavlja: “A, KAKO ja mogu da vam kažem da NEĆE da boli? Sve je to individualno. Jeste čuli onu iz Valjeva koliko se drala, a ovaj dečko pre vas – nije ni glas pustio”.
Čula sam ovu što se drala, naravno, i videla je kada je izašla… sva uplakana i ufalšovana, prisećam se do detalja.
Doktor ćuti. Pametan muškarac.
Dve sestre i doktorka uporno me nagovaraju da dođem drugi put. Da se prvo našopam lekovima, pa da dođem sa sve svitom. Doktor i dalje mudro ćuti.
Rekoh – Kad god da dođem, ja ću ovako da reagujem, prema tome… ok, idemo sada! (ja već rešena, idem pa šta mi Bog da, samo da ih više ne gledam i ne slušam, već mi blam jbt!)
Doktor ustaje.
Doktorka sedi.
Sestra me ponovo ubeđuje kako ću da se onesvestim.
Druga sestra bi i dalje da me vidi nadrogiranu.
Nedo’ebana sestra nudi termin da biram. Doktorka takođe saglasna. Druga sestra isto takoDŽe.
Doktor ćuti.
- Vidite, meni je zaista svejedno… evo, idemo sada, jer nema razlike u mom ponašanju. Takva sam sada, takva ću biti tada… preživeću valjda (ja i dalje pokazujem dobru volju da okončam sve ovo)
Nudi mi četvrtak, 27.12. Hoćete 03.01.? 04.?
OK, neka bude 03 (i već vidim sebe kako igram kolo u petak 
)
Doktor tek tada progovori “Trećeg je dežuran mladi kolega, ja sam na odmoru”.
Ja odmahujem glavom, rukama, nogama… NE, nikako mladi!
“Dajte termin pre” reče sestri.
**********************************
U jednom trenutku sam se osećala kao na pijaci…
- Može ovo za 100 din?
- Ne može, evo imate ovo za 150.
- Neću, imate ono za 130?
- Ima, ali ne trenutno.
- Ok, dajte mi ovo za 150.
- E ne može, prodato! Evo vam ovo za 100 i da pevate!
- Neću! Mrš!
- Mrš tebi!
************************************
Uguraše me u 27.12.
Eeeee… sada ide unutrašnji monolog: “Qrac 27., ja 28. imam proslavu, šizenje i ludenje, znači ništa od intervencije, ali da pisnula nisi! Saglasi se sa terminom i beeeeegaj”
Put pod noge
- Može!
…
Znam ja da je bio kraj radnog vremena. Takođe sam videla koju su gomilu intervencija obavili pre mene. Znam da im ja baš na kraju nisam trebala ni pod razno, ali ajd’ ….
Ono što sigurno znam je da ja 27. tamo ne idem. Trika nema!
Rekla sam svojoj sestri (koja radi u zgradi preko puta) da ide sutra tamo i da mi odloži za neki dan posle Božića.
Ja u petak, Bože zdravlje, idem na proslavu.
A od Nove godine pod nož. Kao svinja. Krrrrrrrrk!
